Mobing u Vojsci dolazi sa vrha

Стандард и материјални положај важан је за мотивисаност припадника војске за извршавање свакодневних и сложених задатака, али тај сегмент није и најважнији. Уназад неколико година, челни људи војске труде се да већ поражавајући положај и живот у војсци додатно отежају и загорчају свима који у њој раде. Челни људи Генералштаба морали би знати и бити посвећени Војсци Србије, а не личним и ко зна којим и чијим интересима. У заштити личних интереса управо ти појединци на челу војске сахранили су Правило службе и основна начела руковођења и командовања, такозвани лични пример и бригу о људима.

Мобинг и злостављање запослених у Војсци Србије постала је свакодневница и оно континуирано траје неколико година уназад, а наређује се из самог војног врха увек од истих појединаца којима нико или неће или не сме да противуречи. Припадници војске се свакодневно понижавају и третирају као потрошна роба, не као људи или професионалци. Немају радно време или се оно продужи по вољи главнокомандујућег ван свих правила и прописа, на шта се опет ћути.

Супротно Правилу службе у Војсци Србије је недавно за све из професионалног састава укунуто физичко вежбање у току радног времена, а уведено јутарње вежбање, што је довело до тога да је радно време у целој војсци непрописно продужено за најмање пола сата, наравно вез икакве надокнаде. И шта ће се десити кад се на тој непрописној јутарњој активности неко повреди, а добро знамо да Министарство одбране није нашло за сходно да осигура запослене у Војсци Србије, кога тужити? Логично лице које је тако нешто наредило. У свему се намеће питање, шта је циљ ако није злостављање и малтретирање потчињених и млађих. Такође, да ли је обезбеђена опрема за спортске активности, одговарајућа исхрана, услови за одржавање хигијене, ми сведочимо да није иако живимо у 2017-тој.

Апсурд је да ових непрописних и непотребних активности нису поштеђене ни наше колеге које извршавају борбене задатке у копненој зони безбедности и који дневно патролирају и пешаче по 12 сати натоварени борбеном опремом и наоружањем.

Самовоља појединих генерала у мобинговању припадника војске често превазилази здрав разум и основне људске вредности кроз на пример ношење заштитних маски којима су истекли ресурси употребе сваког петка у трајању од 45 минута. Нико у војсци не зна шта је сврха ове активности, знамо да обука није.

Ови појединци на важним положајима у војсци, себе стављају чак и изнад закона који немају везе са Војском Србије, Закон о забрани пушења за њих не важи, али зато је примењив на све остале у Војсци Србије. Није тајна да се цигарете не гасе у кабинету начелника Генералштаба. Где се даде онај лични пример с почетка текста?

Генералштаб се тако умешао и у надлежности министра одбране, самовољно и незаконито мењајући формације јединица укидајући чуварске и уводећи стражарске службе при чему је додатно оптеретио ионако преоптерећене припаднике Војске Србије. Ово стање довело је до тога да се на стражарским дужностима ангажују чак и официри и подофицири са преко 25 година радног стажа. Да ли су лица школована чак и по 8-9 година о трошку државе рентабилно упозребљена на стражарским дужностима?

Ови појединци су и коловође лажирања стања у Војсци Србије. Они су ти који облаче војску у нове униформе приликом посета министра одбране како би приказали да у војсци све сија, крече фасаде, фарбају трула возила и технику. Да ли је у питању прикривање личне одговорности или можда неистинито службено извештавање?
Управо су ови појединци адреса на коју треба поставити питање због чега је Војску Србије последњих година напустило хиљаде обучених припадника.

Они су ти који као надређени управи за логистику морају знати за стихијско и непланско расипање буџетских средстава и везе са тајкунским фирмама. Они су ти који знају да су вежбе у Никинцима и Батајници лажна представа за обичан народ, а не стварна слика стања у Војсци Србије. Они су ти који знају да су криминалци вежбали пуцање у касарнама.

Оваквим понашањем и негативним личним примером ти челни људи војске инспирисали су поједине команданте јединица, на самовољу, својевољно а на штету потчињених тумачење правила и прописа, на трули каријеризам, гажење преко људи у остваривању ситних личних циљева, својатање Војске Србије и уништавање свега што се уништити може.

Из свега се намеће питање, да ли појединци који управљају војском имају одговорност и свест за стање у њој или су само лица на добрим позицијама које им успешно обезбеђују лагодан и привилегиван живот. Оно што сигурно знамо је чињеница да је некима време да оду и тако бар донекле допринесу подизању морала међу припадницима наше осрамоћене војске.

_______________________________________________________