Sećanje na Branka V. Radičevića
Branko V. Radičević, srpski pesnik i književnik rođen je u Čačku 14.5.1925. godine. Potiče iz gradjanske porodice, od oca Velimira, trgovca, i majke Kosare, rodjene Milikić. Pred drugi svetski rat, kao mnogi trgovci, Brankov otac je doživeo poslovnu propast i porodica je osiromašila. Tokom drugog svetskog rata, sa šesnaest godina, Branko je izvesno vreme bio partizanski kurir Ratka Mitrovića, a zatim je odveden u logor, u Smederevsku Palanku, koji je služio za tzv. „prevaspitavanje“ omladine. U logoru se razboleo, jedva preživeo, a tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, živeo je više godina u Sarajevu i već tada postao poznati pesnik. Kasnije prelazi u Beograd i tu završava Pravni fakultet. Uporedo sa studiranjem, radio je kao novinar u časopisu „Duga“ i kao saradnik u drugim listovima i književnim časopisima. Više godina je proveo u „Borbi“, kao urednik poznate edicije „Žar ptica“. Nekoliko godina je bio predsednik poznate izdavačke kuće „Srpska književna zadruga“ iz Beograda.
Iako je otišao iz Čačka, bio je emotivno vezan za svoj rodni grad. U Čačku i Dragačevu je pokrenuo mnoge kulturne manifestacije, kao što su „Disovo proleće“ i „Dragačevski Sabor trubača“, a redovno je saradjivao i u lokalnom listu „Čačanski glas“. Od 1964. godine, više je živeo u Čačku i Ovčar Banji nego u Beogradu.
Stvaralaštvo Branka V. Radičevića je obimno i sadrži blizu sto naslova. Pisao je pesme, pripovetke, romane, knjige za decu. Istraživao je spomenike – krajputaše (reč „krajputaš“ je njegova kovanica), a bio je i istraživač i poznavalac srpskog jezika. Najpoznatija dela su mu: „Bela žena“, „Beli čovek“, „Plava linija života“, „Budućnost“, „Kadionik“, „Smrt i ljubav“, „Grubići i nežnići“, „Seljaci“, „Pesme o majci“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Učeni mačak“, „Bajke o guslama“, „Priče o životinjama“, i druga.
Za književno stvaralaštvo i veliki doprinos srpskoj kulturi bio je nagradjivan, a najznačajnije nagrade su: Sedmojulska nagrada i Vukova nagrada. Bio je aktivan u književnom i društvenom životu do pred smrt. Njegovo poslednje delo su „Sujeverice“, u četiri objavljene knjige, koje su doživele veliki uspeh.
Posle kratke i teške bolesti Branko V. Radičević preminuo je, 11. januara 2001. godine, u Beogradu.
Udruženje Čačana u Beogradu
_____________________________________________________________
Велна слава његовом лику и делу.На жалос не имаде се пара за спомен бисту,ал ето има за јелкицу.Срећна ван и ова друга по реду нова година.Нешто не видим јелкицу.Сад су неки енглеси бингбенг
Spomenik, koji će ovaj grad (makar i pod pritiskom) napraviti Branku V. Radičeviću mora biti više od poprsja i mora zauzimati viđeno mesto da bi nas njegove reči (koje još odzvanjaju u našim ušima) milovale.
PS: izvucite Disov spomenik iz onog ćoška
Хвала на овом тексту…
Стално се враћам на текст о чика Бранку.За моју генерацију био је идол као Чегевара.Остао ми је у сећању наслов једне песме,,Лазар Гавриловић воденичар Овчарски,,Песма описује брачне односе Лудог Тодорка и његове маните жене Љубице.Сувише за овдашњи приказ,топло је препоручујем актуелним посленицама за супротстављање мушком насиљу.Можда се пронађу.Исто важи и за неверне мужеве.Песма приказује како су то некада наше бабе и ђедови решавали нако у четри зида.Нажалост незнам дал у Чачку уопште може да се купи било која књига из његовог опуса.