Šut sa rogatim ne može

Priča o borbi sestre i brata Svetlane i Dragoljuba Miloševića, da sačuvaju nasledstvo od oca, porodičnu kuću u Sinđelićevoj 20., najviše nalikuje onoj narodnoj izreci da „Šut sa rogatim ne može“.

Ova priča mogla bi da posluži i kao ilustracija teze da ona vlast koja je svojevremeno iz šume izašla, ona koju je krajem prošlog veka donelo višestranačje u Čačak  i ova koju je nedavno poplava donela, imaju puno toga zajedničkog u percepciji šta je vlast, a šta privatna imovina, i šta je starije država ili građani.

Dragoljub Milošević: U papirima sve lepo piše

Priča počinje 1923. godine kada je podignuta kuća od 488 kvadrata, sa pomoćnim zidanim objektom, u današnjoj  Sinđelićevoj ulici na broju 20. Zvanično, u kastarske knjige kuća je uvedena 1927. godine. Odmah posle rata, 1946. godine, kuću je, ortački sa trgovcem Radojkom Rosićem, kupio Radovan Milošević, svaki po jednu polovinu tj. po 244 kvadrata. O kupovini kuće sačinjen je i overen kupoprodajni ugovor.

Za potrebe gradnje Doma Vojske u Čačku, 1960. godine ekspropisana su 244 kvadratna metra dvorišta, po pola tj. po 122 kvadrata porodicama Milošević i Rosić. Ugovorom između tadašnjeg Narodnog odbora opštine Čačak i porodica Rosić i Milošević tada je regulisano i rušenje delova dva pomoćna objekta u dvorištu.

– Od te 1960. godine do 2004. godine nismo uspeli da dobijemo upis promene kvadrature pomoćnog objekta u katastar, a otac nam je još 1995. godine, za života, prepisao kuću, dvorište i pomoćni objekat kao porodično nasleđe,  a od 2005. godine do danas vodimo sudski spor u toku koga me je sud čak u jednom trenutku proglasio preminulim u svojoj presudi – priča Dragoljub Milošević.

Povod za naš razgovor pre par dana bio je dolazak policijske patrole u kuću Miloševića, po pozivu radnika sa gradilišta na kome se nekadašnji Dom vojske dograđuje za potrebe nove zgrade Biblioteke u Čačku. Radnici su pozvali policiju nakon što su ih Milošević i njegova supruga pitali sa kojim pravom i po čijem nalogu ruše ogradu njihove porodične kuće i proširuju gradilište u deo njihovog dvorišta.

Dok Milošević dokumentima dokazuje silu argumenata, lokalna vlast primenjuje argumente sile

– Mi smo stariji ljudi, ne mislite valjda da smo mogli fizički da ugrozimo radnike, ali neko im je valjda dao instrukciju da ako se mi bunimo što nam oduzimaju deo dvorišta da odmah pozovu policiju. Taj deo dvorišta u koji su nasilno ušli je zemljište koje je konverzijom prešlo iz državnog u naše vlasništvo. Prošle godine u maju, kada nismo bili u Čačku, po zaključku o izvršenju gradske komunalne inspekcije koje nije bilo izvršno, prisilno su nam srušili pomoćni objekat i tom prilikom nestalo nam je četiri metra drva za loženje i sve ostalo što je bilo u objektu. Sada su nam ušli dalje u dvorište, bespravno i nasilno, a uz asistenciju policije – kaže Dragoljub Milošević.

Gradske vlasti se pozivaju na saglasnost Vlade Srbije da se sprovede odluka o javnom interesu za rušenje kuće Miloševića za potrebe izgradnje Biblioteke, a iz razloga da se objekat nalazi na trasi drevnog puta Via Sakra kako stoji u dokumentaciji Zavoda za zaštitu spomenika u Kraljevu i Narodnog muzeja u Čačku.

– Izvezli su 50 kamiona zemlje u poslednjih par meseci sa lokacije gradnje Biblioteke, pa se pitamo ako je naša kuća na trasi arheoloških nalazišta, što znači i nekadašnji Dom Vojske, vodi li neko računa, postoji li neki stručan nadzorni organ na gradilištu, kada se tolika količina zemljišta podiže i odvozi. Nadležni iz Muzeja nam ništa nisu odgovorili. Pitanje je kako je uopšte data saglasnost za proglašenje javnog interesa za eksproprijaciju našeg dvorišta i zemljišta na kome je kuća, kada zakon jasno kaže da se može imati javni interes ako se gradi novi objekat, a ovde nije u pitanju gradnja novog objekta već rekonstrukcija starog za potrebe druge ustanove. Takođe, po zakonu nije moguće raditi eksproprijaciju građevinskog zemljišta ako se na ekspropisanom zemljištu ništa neće graditi, nego će ono sutra biti deo proširenog dvorišta ili parking – pričaju Dragoljub i njegova supruga.

Jedno uz drugo još od 1960. godine, kuća Miloševića i objekat Doma vojske, koji se sada rekonstruiše za potrebe Biblioteke. Na snimku radnici firme Kej proširuju gradilište u dvorište Miloševića

Dok Miloševići u rukama kao argumente imaju gomilu dokumenata sa kojima dokazuju svoja prava i stav Ustavnog suda da se sa svakom aktivnošću zastane dok traje ustavni spor oko osporavanja javnog interesa i eksproprijacije, lokalna vlast ima svoje argumente: inspekcije, teške građevinske mašine i asistenciju policije.

Očigledno da šut sa rogatim ni ovoga puta ne može da izađe na kraj. Kakvu šansu imaju građanska prava u odnosu na bahatost vlasti. U Srbiji i Čačku – nikakvu.

Na naše pitanje da li su ih ikada pozvali u gradsku upravu na kafu i prijateljski, građanski, ljudski razgovor da zajedno razmotre da li je interes grada i građana Čačka da Biblioteka konačno dobije svoj krov nad glavom i ako jeste na koji način da porodice Milošević i Rosić budu adekvatno obeštećene za svoju imovinu da bi taj javni interes bio ostvaren, Dragoljub i njegova supruga kažu da ih niko nikada nije pozvao, kao što ni ona vlast koja je gradila Dom Vojske nije zvala na kafu i prijateljski razgovor Dragoljubovog oca kad je uzimala deo dvorišta.

Prvog dana posečena su stabla četiri jasmina, a sutradan smokva stara 57 godina

Sutradan, nakon našeg razgovora sa Dragoljubom Miloševićem, u našu redakciju stigla je njegova poruka: Juče posle vašeg odlaska iz naše kuće, u delu dvorišta koje su nam oteli, radnici firme Kej iz Valjeva, koja izvodi radove na gradnji Biblioteke, posekli su drvo smokve staro 57 godina.

Povezani tekstovi:

Otvoreno pismo gradonačelniku

Pravobranilac odgovara na otvoreno pismo

__________________________________________________________________