Prethodni članak
Tragedija jednog naroda (6)
Sam kapetan poleže po jednom topu, odmeri, nanišani i… puče. Opali i drugi i treći. Ni jedan metak ne očeše zidove bolničke i svaki nađe bateriju neprijateljsku. Ućuta na jedan mah neprijatelj, nađen i iznenađen ovako drskim gađanjem.
– Bravo!- kliknu kapetan pohvaljujući i obodravajući svoje oficire i vojnike.
Odmah nastade življa i pešačka borba. Pukovnik zašao lično kroz redove boraca i hrabri ih i upućuje:
– Življe, življe! Eno ćemo doživeti i tu bruku da artiljerija pravi juriš, a mi da trčimo za njom. Diži glavu, diži, ne bije svako zrno. Ajde, ajde, deco, nek oseti neprijatelj s kim ima posla!
Skupo iskupljena starost i nemaština
Neprijatelj, koji je ispred čačka, kod Trbušana, imao onu olaku borbu sa trećepozivcima, nije se nikad nadao ovakvom otporu. To se iznenađenje jasno opažalo u neprijateljskim redovima u kojima se, pri svakom naletu naše pešadije, osećala malodušnost.
– Švaba je mislio, da jevtino uzme Čačak. Treba da plati, je li momče? – dovikuje pukovnik jednom ranjeniku koji geguca drumom natrag ka Slatini.
– Platio je, vala, gospodine pukovniče. Čekaj dok se prebroji pa će videti.
– Misliš, izginulo ih dosta? – nastavlja pukovnik.
– Taman toliko, koliko da se pokaju što su natrčali na nas! – odgovara rebreći se Beograđanin.
– I pravo je, momče, oni su došli da otimaju tuđe, mi branimo svoje!
U tom času neprijatelj poče da se koleba i pukovnik to zapazi, pa požuri opet prednjim redovima, koji su stopu po stopu napredovali, sejući pred sobom smrt. Neprijatelj uzmiče, ostavljajući za sobom svoje mrtve i ranjene. Što dalje naši napreduju, sve više mrtvih i ranjenih. Kraj druma, u jarcima, po šljivicima, po vrzinama. Mrtvi pokrili svojim plavim šinjelima polja i udolice, pa izgleda kao da su raskinuta parčad oblaka popadala na zemlju; ranjeni se vuku po zemlji kao gliste, zapomažući i lelečući da se dočepaju druma, nadajući se da će tu biti lakše nađeni te odneti na previjalište i u bolnice. Među mrtvima i naši trećepozivci, oni nesrećnici što su tako skupo iskupili svoju starost i neveštinu. Pukovnik prolazi kraj mrtvih i ranjenih, nemajući vremena da se obzire na njihovo zapomaganje i žuri ka prvim redovima, sa kojima zatim čini nov pritisak na neprijatelja, tako da ga već sateruje u čačak.
U tom, neprijateljska baterija ponova zagrokta iz blizine. Svi se zgledaše. Odakle to sad? Svi netremice počeše posmatrati i pratiti svaki metak, ne bi li opazili gde je neprijatelj sad postavio topove. A ti topovi sve jačom vatrom zasipaju naše položaje.
Spasiti čast
– Tuče iz varoši!-dreknu kapetan.
– Jeste, eno ga tamo negde, oko crkve.
Svi klonuše pred ovim saznanjem. Ko sme da tuče u varoš, u srpsku varoš, punu naroda i punu izbegle sirotinje, među koju se neprijatelj kukavički zavukao. Mora se ćutati, mora se trpeti, mora se skrštenih ruku stojati i kao mrtva meta čekati udarce. A kad bi samo i sa toga mesta bila odagnata neprijateljska baterija, mi bi još večeras ušli u čačak, oslobodili ga, i oslobodili bi straha i trepeta hiljadama majki koje strepe za decu svoju i hiljadama dece koja vrište od straha na krilima majki svojih. Bele zastave, koje sad već izvesno kite ceo Čačak, popadale bi još jednom pred srpskom vojskom, a neprijatelj, prebačen preko Morave, zaustavio bi svoje nadiranje i za dugo bi se predomišljao pre no što bi pošao još jednom da prelazi tu reku.
Premišljajući o tome, stojeći među svojim topovima nepomično, i ako izložen neprijateljskoj neprekidnoj vatri, kapetanu se ono zujanje karteča činilo kao zvrjanje telefona i činilo mu se kao da čuje glas vojvodin, otud iz Vitanovca: “Da, da, to sam od tebe očekivao; ti si onaj stari!”
On odjednom prenu, okrete se oko sebe i vide mrtvu i nemu bateriju svoju, vide zabrinute drugove svoje i vojnike svoje i vide pustoš koji razorno zrno neprijateljsko još jednako čini.
– Kad bih mogao bar samo jedan metak da bacim, taj jedan metak doneo bi oslobođenje Čačka, taj jedan metak oslobodio bi i čitavu armiju koja je odsečena s one strane Morave, koja mora biti zarobljena ako mi ovde ne uspemo! – razmišljao je kapetan u sebi i ta ga je misao počela sve više i više da ga obuhvata i osvaja.
– I ako pogine ko od naših tamo, poginuće ih pet, šest i deset, a spašće se dvadeset hiljada robova u Čačku, spašće se armija, štab, čast srpske vojske i… ko zna kakav sve obrt može nastati, ko zna ne bi li se još mogla ponoviti prošlogodišnja cerska istorija sa Poćorekom, i još jednom slavom pokriti srpska vojska i vali te slave zaljuljati velike evropske frontove i povesti vojske odlučnim i presudnim bitkama.
Pod veličinom uspeha
Kapetanu ne izmiče u mislima ni okolnost da je naredbu za ovu borbu izdao vojvoda Mišić, onaj isti koji je prošle godine izdao naredbu za nastupanje; da će pobedu ovu, ako se danas izvojuje, prihvatiti sam vojvoda Mišić i iz nje razviti veliki jedan istorijski čin, koji je njemu njegova srećna zvezda namenila da još jednom ponovi.
I sve to možda zavisi od jednog topovskog metka. Od jednoga metka odista, jer pešadija je već na ivicama varoši, a artiljerija je neprijateljska već tri puta do sad umakla čim je prvim zrnom bila nađena, te bi sad to ponovila, a čim bi to bilo, pešadija bi naletela na Čačak, neprijatelj, kod kojega se već oseća velika pokolebanost, bio bi prebačen preko Morave i stvari bi neminovno uzele tok koji je kapetan, poplavljen neprijateljskom vatrom, zamišljao.
– I sve to možda zavisi od jednog jedinog topovskog metka!- šaptao je kapetan u sebi.
– A žrtve, ako ih bude? – trgao bi se u tom razmišljanju, ali se ponova ohrabrio – Oprostiće žrtve pod veličinom uspeha!
Kapetan opet diže glavu te pogleda oko sebe. Neprijateljsko je zrno sipalo oganj i kosilo. Kapetan srete pogledom mladoga vojnika koji je iza svoga topa stojao i nemo gledao smrt oko sebe.
– Gospodine potporučniče! – izusti kapetan glasom u kome nije bilo onoga njegovog svagdašnjeg pouzdanja.
– Zapovedajte gospodine kapetane! – odazva se mladi potporučnik.
– Vi lično nanišanite, razumete li, vi lično, dobro promerite…
– Razumem, gospodine kapetane! – odgovori mladi potporučnik i očevidno mu se bledilo razli licem, a usne grčevito zadrhtaše.
Top ne opali
Mladić priđe topu i uze okom tražiti neprijateljsku bateriju. On poče okretati ručicu, zavrtanj, poče podešavati, nišaniti i, najzad, još bleđi no ranije, priđe kapetanu.
– Gotovo je, gospodine kapetane!
– Da prekontrolišem!- i kapetan priđe topu te se uveri da je odlično naperen tamo odakle bljuje neprijateljska vatra. On odmače od topa i, pre no što bi izrekao sudbonosnu naredbu, njemu još jednom zadrhta srce. U jednom magnovanju preleteše mu pred očima sve dobre i zle posledice o kojima je već do sad razmišljao. Ali najzad steže srce i naredba pade:
– Pali!
Mladi potporučnik uze nešto da se maje oko topa i ne izvrši naredbu. Kapetan ga iznenađeno pogleda.
– Šta je?
Potporučnik priđe bled kapetanu i reči mu zadrhtaše u grlu.
– Gospodine kapetane! Top je naperen, nišan utvrđen i ja bih vas molio naredite da ko drugi opali.
– Zašto? – zapita kapetan nevojnički, gotovo blagim glasom, osećajući i sam težinu situacije.
– Tamo, baš u blizini crkve, nalaze se kao izbeglice moja majka i dve sestre – odgovori potporučnik potresnim glasom – Nemam snage da ih svojom rukom ubijem.
Kapetanu se na jedan mah zamuti pogled. Njemu iziđoše pred oči njegova dečica, koja se nalaze kao izbeglice nedaleko odavde, u Kraljevu, i koja, i ne znajući da je on ovde, a slušajući tresak njegovih topova, koji u Kraljevu jasno odjekuje, izvesno sad dršću i strepe.
Kapetan se seti da on odista, ni po cenu najvećeg uspeha, ne sme srpskim topom razneti telo ni jednog srpskog nevinog deteta ni oduzeti život ma jednoj srpskoj majci. I on klonu savladan jednim teškim bolom i jednom bonom rezignacijom.
Top osta naperen, ali ne opali.
Neprijatelj je danuo dušom
Te noći stiže naredba da se – zbog uspeha neprijatelja na drugoj strani – ne nastavlja borba već da se vojska povuče. Cele je noći lila kiša, a u močvarnu zoru počelo je povlačenje. Neprijatelj, koji je pouzdano računao da sutrašnjeg dana mora napustiti Čačak, danu dušom i pođe da pobere i pokopa svoje mrtve koji su pokrili drumove i položaje.
Nesporno, istorijskom pouzdanošću, s obzirom da je i sam Nušić učesnik i očevidac srpske golgote u toku Velikog rata, Devetsto petnaesta: tragedija jednog naroda, roman epopeja, zaslužuje da se svrsta u najbolje srpske istorijske romane.
Priredila: Milica Baković
(kraj)
Kapitalno delo Branislava Nušića Devetstopetnaesta: tragedija jednog naroda, knj. I, II (Beograd, Geca Kon, 1931.) je opširna memoarska ratna proza koja na 720 str. opisuje odstupanje srpske vojske i naroda preko Kosova i Albanije 1915. godine, pred najezdom Austrougarske. U spomen onima koji su dali svoje živote, u Devetstopetnaestoj, kroz autentične zapise i sećanja, Nušić potresno pripoveda tragediju celokupnog srpskog naroda. Knjigu posvećuje svom jedincu: Mesto trošne kamene ploče, sine, ovom knjigom tuge i bolova beleži ti otac grob.
Prethodni tekstovi: