Upravljanje opasnim otpadom u Srbiji

Opasan otpad moze poticati iz različitih industrijskih grana, poljoprivrede, komercijalnog sektora ili domaćinstava, odnosno, mogu ga generisati proizvođači mnogobrojnih proizvoda za svakodnevnu upotrebu, specializovani proizvođači, bolnice, univerziteti, državne ustanove, komercijalni sektor i pojedinci, odnosno domaćinstva.

Kada se govori o generatorima opasnog otpada, prvenstveno se misli na pojedince ili organizacije (preduzeća, industrijska postrojenja, domaćinstva) koji proizvode određene količine opasnog otpada, te time podležu odredbama propisanim u zakonskim dokumentima, a kojima se reguliše upravljanje opasnim otpadom. Ujedno, oni predstavljaju i prvi element u okviru sistema upravljanja  opasnim otpadom,  koji podrazumeva  potpunu  odgovornost  generatora za opasan otpad,  u  bilo  kom segmentu  tog  sistema,  do  njegovog  finalnog  odlaganja. Generatori opasnog otpada, nakon nastanka određenih količina otpada, dužni su da ga  privremeno  skladište,  klasifikuju  i  pripreme  za  transport  i  tretman  u  namenski uređenim postrojenjima. Objekti za privremeno skladištenje moraju svojim kapacitetom zadovoljiti postojeće potrebe, tako da se prilikom projektovanja proračuni obavljaju za dvostruko veće količine opasnog otpada, od onog koji se inače generiše između dva ciklusa obrade, odnosno transporta.

Način transporta zavisi od izbora transportera koji pravi generator, potom od količine generisanog opasnog otpada, udaljenosti, ekonomskih troškova i rizika od pojave mogućih akcidenata (koji u velikoj meri zavisi upravo od vida transporta koji će se koristiti). Transport opasnih materija u drumskom transportu regulisan je kroz ADR – Međunarodni sporazum o prevozu opasnih roba u drumskom transportu (European Agreement Concerning the International Carriage of Dangerous Goods by Road). Ovaj sporazum je 1972. godine ratifikovala tadašnja SFRJ. Do sada 41 država je ratifikovala ADR sporazum. Svi potpisnici ovog sporazuma dužni su da prilagode nacionalne propise tako da oni ne budu u suprotnosti sa ADR – om.

Pod tretmanom opasnog otpada podrazumevaju se različite metode, tehnike ili procesi koji menjaju fizičke, hemijske ili biološke karakteristike ili sastav opasnog otpada, čime se dovodi ili do njegove neutralizacije ili on postaje manje opasan, te je pogodniji za ponovnu upotrebu, transport, skladištenje ili konačno odlaganje.

Finalno  odlaganje, odnosno  deponovanje opasnog otpada, smatra se poslednjim segmentom  sistema  upravljanja  opasnim  otpadom  koji  pored  svoje  velike  (ako  ne  i najveće)  zastupljenosti,  sa  jedne,  ne  predstavlja  dobro  ocenjenu  opciju  rešavanja problema otpada, sa druge strane. Međutim, dosadašnje iskustvo je pokazalo da bez obzira na stepen razvijenosti i zastupljenosti novih, modernih, opcija za tretman i ponovno korišćenje opasnog otpada, pomenute opcije, same po sebi, i dalje ostavljaju produkte koji se na kraju moraju negde odlagati.

Najznačajniji  cilj  prilikom  odabira  lokacije  za  novu  deponiju  je  da  ona  bude suštinski odgovarajuća, odnosno, da je odlikuju adekvatne prirodne karakteristike i usklađenost sa budućom namenom površine, čime se ujedno obezbeđuju visok stepen zaštite ljudskog zdravlja i životne sredine. Na taj način će se omogućiti sigurno odlaganje opasnog otpada i minimizovati rizik od njegovog oslobađanja i prodiranja u okruženje.

Uzimajući u obzir sve razloge ozbiljnog ugrožavanja zdravlja ljudi i životne sredine, usled neadekvatnog odlaganja opasnog otpada, američki Kongres je, osamdesetih godina 20. veka, taj problem počeo da rešava uvođenjem zabrane odlaganja određenih vrsta opasnog otpada. Zabrana se direktno odnosila na opasan otpad koji sadrži rastvarače. To je bila osnova i početak razvijanja programa kojim su, pored zabrane, propisane i obavezne zaštitne mere i stepen obrade opasnog otpada, koje moraju prethoditi svakom konačnom odlaganju na deponijama.

Osim, izuzetno zastupljenog, načina konačnog odlaganja opasnog otpada na uređenim deponijama, postoje i drugi vidovi odlaganja opasnog otpada, koji su manje ili više, zastupljeni i uspešni u praksi, poput odlaganja opasnog otpada u podzemlje ili u okeane. Sagledavanjem i analizom novih opcija i njihovom ocenom sa aspekta zaštite životne sredine i ugroženosti ljudskog zdravlja, kao i smanjenja ekonomskih troškova, formirana je moderna hijerarhija u sistemu upravljanja opasnim otpadom, koja proces minimizacije i smanjenja generisanja otpada na samom izvoru nastajanja i proces reciklaže stavlja u prvi plan, kao daleko poželjnije opcije u odnosu na tretman opasnog otpada i njegovo finalno deponovanje. Tu se pre svega misli na minimizaciju i prevenciju zagađenja, čime se utiče na smanjenje količine, zapremine i toksičnosti generisanog opasnog otpada, a samim tim i stepena ugroženosti životne sredine.

Projekat “Poljoprivreda, izvor hrane i zagađenja” sufinansiran je kroz javni konkurs od Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

________________________________________________________________