Telekom – sad ili nikad

Piše: Miša Brkić, Peščanik

Opet ćemo kao loši đaci-ponavljači da učimo jednu te istu lekciju iz ekonomije. Prodaja Telekoma ponovo je, posle tri godine, stigla na politički ”raspored časova” pošto je 2011. tadašnji predsednik države olako podlegao pritiscima dobro organizovanog lobija koji veruje u prednosti državotvorne ekonomije i nije imao državničke hrabrosti da završi taj posao.

Tri godine bile su sasvim dovoljne vlasniku Telekoma i njegovom menadžmentu da se pročiste od virusa ekonomskog nacionalromantizma. Menadžment je imao dovoljno vremena da sagleda i shvati okolnosti i kretanja na tržištu telekomunikacija u Srbiji, Evropi i svetu. Na osnovu tržišnih analiza i predviđanja s jedne strane i projekcija svojih mogućnosti (budžeta) s druge strane, država je kao vlasnik morala da zaključi kako u budućnosti više neće imati novca kojim bi finansirala razvoj i “podmazivala” konkurentnost svoje telekomunikacione kompanije.

Nije nikakva tajna da je tržište telekomunikacija (srpsko, evropsko i globalno) jedno od najdinamičnijih mesta na kome se takmiče proizvođači uređaja i opreme, ali i prodavci usluga. Trka za povećanjem tržišnog udela i grčevita borba za veću konkurentnost, ali i ekonomska kriza, izazvali su na korporativnom nivou dve značajne pojave: neprestano traganje za inovacijama proizvoda i usluga i ukrupnjavanje (”velike ribe gutaju male”).

Nije samo loše stanje državnih finansija razlog zbog kojeg se Vlada Srbije ponovo odlučuje da proda deo ”porodične srebrnine”.

Tačno je da bi novcem dobijenim od prodaje Telekoma država mogla da ”prepakuje” ranije uzete kredite pod veoma nepovoljnim uslovima (visoke kamate), ali i da izbegne najgori scenario – da kreditori/poverioci počnu da plene državnu imovinu ukoliko Srbija ne može da vraća te kredite. Tačno je i ono što kaže Fiskalni savet – da taj deo porodičnog srebra neće biti dovoljan da spase Srbiju.

Ali, većina razloga za prodaju Telekoma od pre tri godine ostala je i danas da važi, samo što su se pojedinačni razlozi multiplikovali.

I protivnici privatizacije ostali su isti, jedino se sada bojažljivije oglašavaju. Teško je poverovati da su neki od njih u međuvremenu shvatili kako su ih tržišna kretanja demantovala i u kakvoj su zabludi bili. Argumenti su im i dalje arhaični i ”zarđali”. Iz tog vremena ipak je ostao upamćen ”antologijski” argument jednog konsultanta za strana ulaganja koji je u nekim dnevnim novinama napisao da Telekom ne treba prodavati, jer će te godine imati veći profit od cene koju je dao Telekom Austrija. Podsećanja radi, Austrijanci su tada ponudili 950 miliona evra za 51 odsto akcija i 450 miliona evra za investicije. A profit Telekoma na kraju 2011. godine bio je oko 180 miliona evra. Tek toliko o ”argumentima” protivnika privatizacije Telekoma.

I današnji kritičari nastavljaju da ratuju protiv stvarnosti, a kakofonija njihovih ”argumenata” još stvara šumove oko ključnih ekonomskih razloga za prodaju Telekoma.

Među te današnje kritičare ugurao se, nažalost, i jedan profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta. Zaista tragično zvuči njegova izjava da on ”ne razume” zašto Vlada Srbije hoće da proda ”kompaniju koja dobro radi”, ”efikasno posluje”, ”ima najveći profit i najveći broj korisnika”, pa prema tome nema ekonomskih razloga za prodaju.

U nekoj zemlji zaista bi bila bruka da predavač tako prestižnog fakulteta ”ne zna” brojke, poslovanje, tržište, trendove…

A mnogo je činjenica na raspolaganju.

Na primer, poslovanje Telekoma.

Neto dobit Telekoma je, prema podacima Agencije za privredne registre, izgledala ovako: 2010. godine – 15,8 milijardi dinara, 2011 – 22,3 milijarde, 2012 – 11,2 milijarde i 2013 – 15,3 milijarde dinara (za 2014. još nema podataka). Dakle, 2013. godine neto dobit Telekoma bila je nešto manja nego 2010. Da li je to vlasniku kompanije jedan od razloga za uzbunu?

Na primer, tržište.

Malo je danas u Srbiji tržišta koja vrede (kao telekomunikaciono) blizu 900 miliona evra.

Telekom je liberalizacijom tržišta telekomunikacionih usluga u oba segmenta svog ”core business” dobio, na zadovoljstvo potrošača, ozbiljnu konkurenciju. U fiksnoj telefoniji konkurišu mu SBB i Orion, a u mobilnoj telefoniji Telenor i Vip Mobajl. Iza tih konkurenata stoje tehnološki i finansijski moćnije ”matice” nego što je vlasnik Telekoma. Konkurenti ulažu veliki novac u modernizaciju usluga da bi prigrabili što veći tržišni kolač (od onih 900 miliona evra) i Telekom će teško moći (nemoguća misija) da izdrži tu tehnološku trku. To će se pokazati već kad počne izdavanje licenci za 4G mrežu, a premijer je upozorio da ”ni Telekom, ni država nemaju dovoljno sredstava da ozbiljno krenu u razvoj nove mreže”.

Šta to konkretno znači? Pa dodatno pogoršavanje konkurentske pozicije Telekoma. Analize RATEL-a pokazuju da se nekoliko godina unazad, i po svim parametrima – poslovni prihod, sredstva i profit – učešće Telekoma na tržištu konstantno smanjuje.

Zabrinjavajući je, na primer, podatak da Telekom ima najveće učešće među operaterima po broju korisnika (44,8 odsto), ali zato ima samo 36 odsto po ukupnom godišnjem prihodu. Konkurencija ima manji deo korisnika na tržištu, ali zato ima veće prihode – Telenor je prošle godine ostvario 42,4 milijarde dinara (41,96 odsto tržišta), Vip Mobajl je imao prihod od 22,6 milijardi dinara (22,39 odsto), a Telekom je prihodovao 36 milijardi dinara (i kroz taj pokazatelj ”držao” 35,65 odsto tržišta).

I još jedan podatak – Telenor je samo od mobilne telefonije u 2013. godini imao neto dobit od 11,1 milijardu dinara, a Telekom Srbija je u fiksnoj i mobilnoj telefoniji iskazao dobit od 15,3 milijarde.

Eto, to je dokaz o efikasnom poslovanju Telekoma.

Ima, nažalost, još uznemirujućih podataka.

Na primer, Telekom ima samo 28,6 odsto tržišta po ukupnom broju poslatih multimedijalnih poruka, što govori o gubljenju trke s konkurencijom u razvoju novih usluga. RATEL barata podatkom da je 2013. broj korisnika interneta u Srbiji porastao 13 odsto i da ih je sada (zajedno s pretplatnicima 3G mreže) nešto više od 5 miliona, od 10 miliona vlasnika mobilnih telefona. Dakle, tržište usluga će se širiti u nove oblasti komunikacije, za šta će biti potreban značajan investicioni kapital.

Ukoliko ga država kao vlasnik i Telekom ne obezbede, to će značiti pogoršanje tržišne pozicije i ukupnog poslovanja, što dalje znači da će se vremenom smanjivati vrednost kompanije. Dakle, ako ne bude držao korak sa rastućim troškovima tehnologije, Telekom i njegov vlasnik suočiće se s realno opadajućim prihodima.

I na kraju, ali ništa manje bitno – Telekom i njegov vlasnik ne bi smeli da pate od sindroma ”medveda u zimskom periodu”, da prespavaju i ne vide šta se događa u bliskom okruženju i Evropi. Nova paradigma, nastala na talasu ekonomske krize, u visokotehnološkim industrijama kao što su telekomunikacije podrazumeva značajno smanjenje troškova poslovanja. Jedna od ”štedljivih alatki” je integracija, odnosno ukrupnjavanje. Lokalne (nacionalne) telekomunikacione kompanije koje zaostanu u tom procesu ostaće bez novca za istraživanje/razvoj i tržište će ih osuditi na tavorenje i propadanje.