Nepažnja lovcima odnosi živote

Минули викенд донео је, по ко зна који пут, трагедију у лову, када је у селу Закута, у близини Краљева, З. Ј. (60) нехотично опалио из пушке и смртно ранио једног двадесетогодишњег Крагујевчанина.

То дело је, сходно закону, оквалификовано као нехатно лишење живота.

Тим трагичним догађајем, нажалост, само је настављен црни низ да широм Србије ловци (или, у неким случајевима, криволовци) страдају у лову. Домаћој јавности је, нажалост, у горком сећању и викенд 24. и 25. новембра 2013. године, када су погинула три ловца. То је био најцрњи викенд у историји српског ловства. Све је почело у селу Горња Горевница, код Чачка, када је ловац Д. Т. (51) ушао у густиш обрастао шибљем. По речима очевидаца, пушка је случајно опалила… Трагични низ је настављен је истог дана на југу Србије, код Бојника, када је пријатељ убио пријатеља: Добривоје П. (69) опалио је из пушке и погодио свог дугогодишњег ловачког саборца Стевана С. (60). Несрећни човек је подлегао повредама на лицу места пре доласка Хитне помоћи.

Две ствари у свим тим трагедијама упадају у очи: углавном је реч је о релативно старијим, искуснијим ловцима, од којих се мање очекује да буду несмотрени и(ли) неодговорни, али и чињеница да је у две погибије узрок био опаљење пушке у тренуцима када би морала да буде закочена.
Главни узрок несрећа у лову је, наравно, људска непажња. Основно правило безбедног лова је да пушка буде закочена док се дивљач не појави на видику. Ловац мора јасно да види шта циља, а не да пуца зато што „нешто шушка у жбуњу”. Али, непажња да се пушка не закочи и оружје не испразни када то обавезно треба учинити, доноси трагедије.

Алкохол је, наравно, забрањен, али пошто се у лову махом сви познају, често ће пријатељ пријатељу да опрости вишак малигана, тако што ће све једноставно прећутати. То се понекад врати као бумеранг.
Познато је и да се међу ловцима у Србији теже формирала навика ношења флуоресцентних обележја. Дуго су слабо пролазила уверавања да дивљач не разликује боје и да ношење наранyастих прслука не смањује шансе за добар улов, али то се последњих година променило, нарочито у Војводини, где су многа удружења „обукла” све своје ловце у добро видљиве прслуке, захтевајући да флуоресцентно обележје има сваки учесник у лову.

Очигледно, препорука ловних стручњака те дугогодишњи европски тренд да ловци преко своје класичне одеће носе наранyасте прслуке и(ли) качкете које се виде и на удаљености од 200 метара, у Србији је слабо заживела. Узалуд стручњаци тврде да флоуресцентну наранyасту боју дивљач види исто као и камуфлажну… Дугогодишње навике, тешко прихватање новина или, једноставно, немар и равнодушност у стилу „неће се то мени десити”, понекад се претварају у трагични кошмар.

Д. Кнежић, Dnevnik