Dveri odgovorile Novoj Srbiji

Saopštenje Dveri

Добро је да славимо нашу, српску, православну Нову годину. Добро је да се организују квалитетни музички програми у нашем граду и да они буду посећени. Разумљиво је да је грађанима потребно да се мало опусте, забаве и уживају у овим тешким временима. Али…

    Да погледамо ствари из другачијег угла: Кад сагледамо разбацивање парама Нове Србије за партијски дочек Нове године – да ли се питамо чије су то паре? Они, одређени политичари и привредници нашега града, обогатили су се на народној грбачи док је народ осиромашио. Сада, када нико не сме да их пита како су стекли први милион, покушавају да се додворе народу како би се заборавило како су стекли своју имовину. Сада би да нам од отетих народних пара плате мало весеља да заборавимо да су нам смањене плате и пензије, да смо незапослени, да нема никаквих нових инвестиција и радних места које су обећавали толико пута, као и каква нам је ситуација у привреди, пољопривреди, здравству, просвети… Да заслепљени светлима рефлектора и ватромета не поставимо питање зашто десетине хиљада младих беже из овог града и земље под њиховом вишедеценијском влашћу?

Пре уласка у политику, према сведочењима њихових најближих пријатеља и рођака, нису имали ништа. Данас су милионери. Њихова имена и начин богаћења не смеју да се помињу. Ко су привредници који су финансирали новогодишњу журку на градском тргу? Што не изађу у јавност да знамо коме треба да захвалимо за печеног вола и Ацу Лукаса, старог Министровог пријатеља? Да ли то они избегавају суочавање са једноставним питањима:

– Како су се обогатили?

– Да ли је њихово богатство засновано на добрим политичким везама са Новом Србијом?

– Колико послова им је наместио Министар и шта су дужни да врате Новој Србији, а шта Министру лично?

Можда ова питања не сме да постави нико у Чачку, али Покрет Двери сме. Нећемо дозволити да нас омађија Лукасова наркоманска шунд музика да заборавимо како су нас покрали за све ове године и како и даље покушавају да нас све праве лудима и глупима. Јер, има довољно људи који виде да нас је окупирала не само музичка, већ и политичка естрада –обичан политички кич.