Mršavi rezultati „šrafciger industrije“

U Srbiji niko ne zna koliko je novca na ime subvencija dodeljeno stranim kompanijama da bi ovde otpočele biznis.

Postoje, istina, rasuti podaci na sajtu Vlade, Ministarstva privrede, Razvojne agencije Srbije ili APR-a, koji govore o nekim vidovima podrške ili povoljnog kreditiranja, a obuhvataju izvore sa različitih nivoa vlasti. Ali, čak i da se uspe u sabiranju iznosa, od kojih se neki često vode na više mesta, a drugi nisu prikazani, konačan podatak je nemoguće dobiti tim pre što novac nije jedini podsticaj.

Investitori su u velikom broju slučajeva imali i druge vrste podrške, od besplatnog zemljišta, uređenih hala ili oslobađanja carina na uvoz repromaterijala, a neretko država je preuzimala i obaveze gradnje saobraćajnica do lokacije investitora, kao u slučaju Fijata ili obezbeđenja drugih infrastrukturnih objekata. Nastojanje da se dođe do ukupnog iznosa otežavaju i brojni tajni ugovori sa strancima, koji ne pružaju uvid u to šta im je obećano, posebno ne u delu koji se odnosi na „specijalne povlastice“ i skrivene dotacije. Domaći privrednici retko su u kojim slučajevima mogli da računaju na takvu vrstu izdašnosti.

U Srbiji niko ne zna ni kakvi su efekti politike subvencija, jer analiza te prakse koja se primenjuje duže od deset godina nikada nije urađena. Postoji jedino saglasnost većine ekonomista da je korist više nego skromna, što potvrđuju podacima o stagnirajućem rastu BDP. Još je veći problem taj što je država ulagala najvećim delom u grane za koje se u žargonu nazivaju „šrafciger industrija“, a šesto i „motanje kablova“. Reč je o relativno jednostavnoj proizvodnji i sklapanju iz već izrađenih delova, dok je čitav proizvod osmišljen i razvijen u matičnoj kompaniji. Time se niti upošljavaju domaći stručnjaci niti uvode nove tehnologije, a strancima se samo nudi jeftina i lako zamenljiva radna snaga, spremna da radi u teškim uslovima. Takav pristup, slažu se ekonomisti, ne doprinosi ni punjenju budžeta niti podiže standard. Čak i kada su u subvencionisanoj proizvodnji predviđena mesta za nešto stručnije ljude, oni se nalaze kao i ostali radnici u poziciji prekarijata. Takav model poslodavaca predstavio se kao jedini mogući, iako potiče iz perioda prvobitne akumulacije i daleko je od stepena zaštite koju imaju zaposleni u razvijenim zemljama.

Ni ekonomski trendovi u ekonomiji zemlje, nastali kao posledica takvih „ulaganja“ ne idu u prilog politici podsticaja stranih kompanija kakva je do sada vođena. Primera radi, broj nelikvidnih firmi sa blokadom računa dužom od šest meseci, u poslednje četiri godine konstantno se kreće oko 35.000 na godišnjem nivou, broj prezaduženih preduzetnika varira između 35.000 i 46.000 dok je u neprofitnom sektoru opstaje oko dve hiljade pravnih lica sa neprohodnim računom. Uvećava se i gubitak srpske privrede, koji je 2014. iznosio 3.175 milijardi, a prošle godine dostigao 3.688 milijardi dinara.

– Nažalost, mi pre više od deset godina, kada je model subvencija uveden, nismo bili u poziciji da biramo industriju u koju želimo da privučemo strani kapital. On je nas izabrao zbog jeftine radne snage a prihvatio je i druge povlastice. Zapravo, ulagači su dolazili na poziv Vlade, ona ih je vodila kroz administraciju, nisu kao ostali privrednici morali da idu od šaltera do šaltera. Za te kompanije važno je i što u Srbiji po privatnim firmama nema sindikata i oni su mogli da računaju na mirno poslovanje, bez reagovanja i štrajkova kakvi su uobičajeni na primer, Francuskoj ili Nemačkoj, kaže LJubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

On dodaje da je slična situacija i u zemljama iz okruženja, a kod nas je posebno razumljiva jer je 30 godina uništavana privreda, i ako hoćemo situaciji pošteno da pogledamo u oči, mora da priznamo kako smo u međuvremenu izgubili generacije kvalifikovanih radnika i da se sada u novu podelu rada uključujemo pod nepovoljnim uslovima. Dodatni problem je, kaže naš sagovornik, što izgleda da i politička elita doživljava taj model kao jedini mogući.

Savić podseća na primer Češke, koja je prodala svoju automobilsku industriju pod uslovom da kupac ubuduće proizvodi 60 odsto delova u toj zemlji, čime je obezbeđeno da se tehnologija velike razvijene kompanije prelije na njihove kooperante. Kod nas su, međutim, došle investicije u najjednostavnije poslove. Istina je da su u nekim sredinama, iz kojih su kvalifikovaniji i obrazovaniji radnici već otišli, to dobro rešenje, ali bi sledeći korak morao da bude ulaganje u sofisticiranije faze izrade i tehnologije u kojima bi poslove mogle da nađu i druge naše firme.

Da se postojeći koncept nije baš pokazao, posredno je priznala i premijerka Ana Brnabić, koja je već najavila promene i ulaganja u naprednije industrijske grane. Prema rečima Milana Kovačevića, konsultanta za strane investicije, ni te izmene ne bi mnogo pomogle, jer čak i kada bi se model subvencija primenjivao na najsofisticiraniju industriju, ostaje problem da su zbog dotacija strancima, ugroženi svi domaći privrednici koji rade u toj grani ali bez državne pomoći.

– To što radimo velika je šteta, jer smo inače oskudna sredstva kojima raspolažemo poklonili stranim ulagačima i tako smo mi, a ne oni, finansirali nova radna mesta. Ti investitori nisu doprineli ni poboljšanju spoljnotrgovinskog bilansa. Uglavnom je reč o tehnologijama baziranim na uvozu materijala koji se ovde nešto malo doradi ili sklopi i opet ide u izvoz, pri čemu se postiže minimalna razlika u korist cene rada – kaže Kovačević i naglašava da je glavni problem to što domaće vlasti ne rade normalno sa inostranim partnerima, ne sagledavaju efekte sopstvenog ulaganja, ono što bi svaki preduzetnik proučio pre nego što uđe u neki posao.

Fiktivna poboljšanja i odliv mozgova

Na prvi pogled, povoljni su podaci o broju zaposlenih, koji je u četvorogodišnjem periodu sa 1,8 miliona malo premašio dva miliona, ili nezaposlenih, gde se beleži pad sa 742.908 u 2014. na 618.825 u prošloj godini. Međutim, reč je o fiktivnim poboljšanjima, jer se u tom periodu promenila metodologija kojom se sada stope zaposlenosti i nezaposlenosti utvrđuju na osnovu ankete o radnoj snazi, a kao radno angažovanje tretira se i izjava ispitanika da je bar jedan sat u nedelji imao aktivnosti koje su na naki način plaćene. Još više brine broj visokoobrazovanih na birou za nezaposlene. Iako ih je 2014. bilo oko 79.000, a četiri godine kasnije evidentirano je nešto više od 71.000, za to smanjenje je samo u simboličnom iznosu zaslužna domaća privreda, dok je uglavnom reč o odlivu mozgova u razvijenije zemlje, koje im pružaju realnije šanse da upotrebe svoja znanja.

Koga i zašto štite srpski zvaničnici?

– Postavlja se pitanje, koga štite srpski zvaničnici, ako je premijerka Ana Brnabić nedavno, povodom jednog štrajka upozorila da bi radnici tražeći svoja prava mogli da oteraju investitora, ili kada ministar inostranih poslova Ivica Dačić kaže kako on u razgovoru sa strancima, kaže „dajte nama pola od onoga koliko plaćate radnike u svojoj zemlji, bićemo zadovoljni“. Posledice takvog pristupa, ponavljam, donekle iznuđenog, jesu da Srbija postaje polukolonijalna zemlja, objašnjava Savić.

Za razne subvencije 10 milijardi evra

Prema zvaničnim podacima APR-a, za poslednje četiri godine kao podsticaj regionalnom razvoju, firmama i institucijama dodeljeno je gotovo 1.166 milijardi dinara ili skoro deset milijardi evra. Ali, to nije iznos koji se odnosi na subvencije stranim investitorima, iako je verovatno da je i ta stavka uključena. Od ukupnih sredstava dodeljenih po raznim osnovama, najznačajnija su izdvajanja za poljoprivrednike, 62,8 milijardi dinara, za obrazovanje 146 milijardi, saobraćajnu infrastrukturu 146, zapošljavanje 41, a za ostale namene 223,7 milijardi dinara.

Danas