I opet mi duša sve o tebi sanja

Поводом обележавања 150 година од рођења великог српског песника Алексе Шантића, Градска библиотека је у оквиру 55. Дисових свечаности уприличила поетско-музичко вече под називом „И опет ми душа све о теби сања”. У препуном дворишту чачанске Гимназије, 8. маја 2018. године, славила се љубав, поезија и музика, а животну причу Мостарца, који је обележио српску поезију с краја 19. и почетка 20. века, испричале су библиотекарке Биљана Раичић и Душица Брковић.

Програм посвећен Шантићу отворила је ученица Ана Басарић са песмом „И опет ми душа све о теби сања” по којој је вече названо. Гост Библиотеке био је истакнути глумац Бранислав Лечић, који је пре казивања монолога, који осветљава сећања на младост и живот великог Шантића, рекао да је имао ту част да прође кроз ходнике и учионице чачанске Гимназије, види фотографије и слике људи који су обележели просветно-културну делатност града на Морави. Лечић је посебно нагласио да „млади људи који похађају ову школу могу много да науче од својих претходника, чувених професора и ђака и да би сви требало непрекидно да учимо од бољих”.

Песник Алекса је био далеко испред свог времена, уздигао је културни живот Мостара, који је још увек живео у страху од сваке изговорене речи и одмазде аустријске власти. Шантићев национални понос стиховима песме „Ми знамо судбу и шта нас све чека” осликао је ученик Алекса Ђуровић.

Библиотекарке Душица Брковић и Биљана Раичић су се потрудиле да приче о животу и раду Алексе Шантића обоје топлом речју, говорећи и о неоствареним, несрећним љубавима песника који је своју бол преточио у сетне стихове – неизбрисив траг. Интерпретацијом песме „Не вјеруј” ученик Павле Лучић надовезао се на казивиња о песниковом заносу и патњи.

Живот Шантића је био тежак, у кратком периоду изгубио је најближе чланове породице, а како је одговорао на искрено саучешће својих пријатеља испричо је Бранислав Лечић.

Након бурног периода и на књижевном, али и на личном плану догодиле су се значајне промене. „Прошла је бура, стишале се страсти” стихови су песме „Јесен” коју је говорио ученик Богдан Плавшић, а којом је на сликовит начин заокружен један период Шантићеве биографије.

Да је љубав, било платонска или путена, отелотворење ка коме теже и највећи песници потврђују песме које настану у једном даху. Таква је и песма „Емина” која је постала извор инспирације многим музичким ствараоцима, а чистоту и нежност песникове душе приказали су чланови хора чачанске Гимназије, на челу са диригентом, професорком Мирјаном Јаневски.

 Шантић је осим љубавне поезије, изузетан печат оставио пишући родољубиве и социјалне песме. Критичар Богдан Поповић је променио своје мишљење и Шантићеву поезију уврстио у Антологију новије српске лирике. Шантића су све ране његовог рода болеле што је стиховима дочарао ученик Ђорђе Тодоровић.

О томе како се Шантић осећао у последњим данима живота и како је свог колегу песника видео Јован Дучић, говорио је глумац Бранислав Лечић. Након улоге великог песника, Лечић је захвалио на учешћу у дивном програму у коме је уживао. Осврнуо се и на врло поучну Шантићеву мисао „средњи људи, никакви људи”, рекавши да су средњи људи „неспосбни да препознају величину, иако се непрестано прилагођавају животу, јер на тај начин они живот не живе, они га издају”. Додао је „Алекса је пробудио моју душу, спојио сам се са њом и осећам га као свога брата”, а ви сте овим програмом потврдили да се укусима не повлађује и да средина није пут којим се креће уметност и култура.

Најбоља потврда глумчевих речи био је наступ солисткиња Ане Шојић и Данице Лазовић, које су извеле песме „Крадем ти се у вечери” и „Што те нема”, уз гитарску пратњу ученика Петра Павловића и Александра Јелисавчића.

Елегија, сета, љубав и родољубље, чулни занос и национални понос, само су неке од поетских тема које су обојиле вече које још увек траје у срцима Чачана…

_______________________________________________________________