Svaki sekund u Srbiji mi je dragocen

Najuspešniji trener u istoriji Evrolige Željko Obradović (58), devetostruki šampion, vraća se u grad koji mu je odredio sudbinu u karijeri, da bi poboljšao svoj rekord. Od 18. do 20. maja, u beogradskoj „Štark areni”, pokušaće s istanbulskim Fenerbahčeom da odbrani titulu, a rival u polufinalu je litvanski Žalgiris (drugi par čine madridski Real i moskovski CSKA).

Obradović se iz rodnog Čačka preselio u Beograd 1984, kada je iz Borca prešao u Partizan. Njegov prelazak je bio plod „uigrane akcije” jednog od najboljih bekovskih parova Evrope svih vremena: Zoran Slavnić – Dragan Kićanović. U to vreme Čačanin Kićanović bio je sportski direktor „crno-belih”, a Slavnić trener. Slavnić je došao na ideju da ga dovedu, a Kićanović mu je na prvom sastanku rekao: „Nemoj da se plašiš ni Beograda ni Partizana.”

S Partizanom je kao igrač osvajao domaće trofeje i evropski „Kup Koraća”, a kao trener mu je doneo najznačajniji pehar u klupskoj istoriji: Kup šampiona (Evroliga) 1992. I to u svojoj debitantskoj sezoni. Među devet titula Evrolige nalazi se i ona koju je osvojio 2009. godine s Panatinaikosom, kada mu je pomoćnik bio njegov kum Dimitris Itudis (danas trener CSKA) a jedan od igrača Šarunas Jasikevičijus (trener Žalgirisa) protiv kojih će se u Beogradu boriti za naziv najboljeg na kontinentu (učestvuje i Real s Pablom Lasom koga je Obradović trenirao u u tom klubu).

Pre no što započne borbu protiv svojih učenika, zamolili smo Obradovića da nam ukratko iznese svoje najupečatljivije uspomene s devet uspešnih završnih turnira Evrolige, ali i da kaže šta očekuje od „Beograda 2018”.

Istanbul 1992: finale Partizan–Huventud 71:70 (Đorđević u poslednjem sekundu trojkom odlučio pobednika)?

Kad pomislim na tu sezonu setim se najmlađe ekipe svih vremena koja je osvojila Evroligu i sebe kao početnika u trenerskom poslu. Bila je to po mnogo čemu istorijska sezona i za Partizan i za Evroligu. Zbog sankcija smo u celoj sezoni odigrali samo jednu utakmicu u Beogradu, a bili smo domaćini u Španiji, u Fuenlabradi. I danas mi u ušima zvoni rečenica profesora Ace Nikolića koji mi je, još dok smo slavili, rekao: „Ovo je tek početak, želim ti još trofeja.” Pomislio sam da je nemoguće ponoviti to, da neće biti više takvih trofeja za mene. Međutim, Profa je imao viziju.

Tel Aviv 1994: Huventud–Olimpijakos 59:57 (Paspalj 1,5 sekundi pre kraja imao priliku za izjednačenje)?

Otišli smo u Tel Aviv kao potpuni autsajderi. Niko nam nije davao ni najmanju šansu. Svi su videli Olimpijakos s titulom, jer su imali izvanredne igrače, a pre svega Žarka Paspalja. U polufinalu smo lako dobili Barselonu (79:65) a u finalu smo odigrali izuzetno tešku utakmicu, jednu od najtežih u finalima. Sve je bilo na strani Olimpijakosa, ali smo našli način da im pariramo. U poslednjih sedam minuta nismo primili ni poen. Posle su mi u Badaloni rekli da sam im vratio ono što sam im uzeo s Partizanom.

Saragosa 1995: Real–Olimpijakos 73:61 (Sabonis 23 poena, 7 skokova)?

U toj sezoni su dominirali Sabonis i Arlauskas. Naš igrač Ismail Santos je tada dao izjavu koja se i danas prepričava, da smo osvojili Evroligu s „dva i po napadača”. Dominantno smo dobili i Limož i Olimpijakos. Igrali smo sjajnu odbrambenu košarku, znali smo na koji način možemo da osvojimo trofej. Imali smo veliku odgovornost i motivaciju, jer je Real petnaest godina čekao na taj trofej.

Solun 2000: Panatinaikos–Makabi 73:67 (Rebrača 20 poena, Kataš 17)?

Prva titula koju sam osvojio s Panatinaikosom u kojem sam proveo 13 lepih godina. Efes je imao izvanredan sastav, s dosta igrača koji su postali velika imena svetske košarke. Turkoglu, Kutlaj, Onan, Bešok, Mulaomerović, Drobnjak i ostali igrali su sjajnu košarku. Dobra okolnost za nas je bila to što smo imali veliku podršku navijača, iako se igralo u Solunu. Makabi se pojavio prvi put s trenerom Geršomom koji je posle dosta toga uradio. Sećam se da mi je Kataš, koji je pre toga igrao za Makabi, rekao pre meča: „Treneru, mene ovde nema ko da čuva.” To me je oduševilo. I zaista je igrao je sjajno u tom finalu.

Bolonja 2002: Panatinaikos–Kinder 89:83 (Kinder vodio sa 14 poena krajem druge četvrtine, 45:31)?

Kinder je bio apsolutni favorit, ne samo zato što se igralo na njegovom terenu, već i zbog tima koji je verovatno bio najbolji u njegovoj istoriji. Mnogi njihovi igrači su posle otišli u NBA: Đinobili, Jarić, Andersen… Tu su i Smodiš, Rigodo, Grendžer… Sećam se da sam posle pres-konferencije uoči meča u šali rekao: „Da izađete na ulicu i pitate sto ljudi ko će da osvoji Evroligu, sto bi reklo Kinder.” Pošto smo ostali bez centra Janulisa promenio sam taktiku. Rešio sam da igram sa četiri „mala” igrača, Mulaomerović, Bodiroga, Kutlaj, Alvertis. Mladi Papadopulos je bio jedini centar. Midltona i Rodžersa sam kombinovao kao „četvorku” i „peticu”… Sa četiri „mala” smo dobili meč, igrajući drugačiju košarku. Bodiroga i Kutlaj su bili izvanredni. Na poluvremenu smo dosta zaostajali, ali sam rekao igračima da moramo mirno da odigramo u nastavku i da će rezultat doći. Kinder je platio ceh „moranja” da se osvoji titula.

Atina 2007: Panatinaikos–CSKA 93:91 (Tomašević 16 poena, Vujanić 12)?

Nije bilo tako tesno kao što rezultat govori. Kontrolisali smo meč. Igrali smo dobro i imali odgovor na svaki pokušaj ekipe CSKA koja je imala sjajan sastav, s Papalukasom, Holdenom, Smodišem, Lengdonom… Od prvog dana sezone borili smo se s ogromnom presijom, prvo da moramo da se plasiramo na fajnal for, a zatim i da ga osvojimo, pošto se igralo u Atini. Izdržali smo sve i u sjajnoj atmosferi pred našim navijačima osvojili trofej.

Berlin 2009: Panatinaikos–CSKA 73:71 (Panatinaikos vodio s 51:28 početkom treće četvrtine, Šiškausas šutirao trojku za pobedu CSKA sekund pre kraja, lopta izašla iz obruča)?

To je bez sumnje jedan od najboljih fajnal forova svih vremena. Obe utakmice smo dobili s dva poena razlike, Olimpijakos u polufinalu, a CSKA u finalu. U finalu smo vodili s 23 poena razlike, ali su oni uspeli da se vrate i da dođu u priliku da osvoje trofej. Kvalitet košarke je bio sjajan.

Barselona 2011: Panatinaikos–Makabi 78:70 (Dijamantidis 16 poena, devet asistencija)?

Veliko iznenađenje je bilo to što smo u četvrtfinalu izbacili Barselonu koja je branila titulu, a pritom se fajnal for igrao u Barseloni. Bila je jedini tim bez poraza u Top 16 i imala prednost domaćeg terena u četvrtfinalu. Na fajnal foru smo dominirali u oba meča i zasluženo osvojili titulu. Dijamantidis je bio MVP, ali je ceo naš tim odigrao vrhunski.

Istanbul 2017: Fenerbahče–Olimpijakos 80:64 (Bogdanović i Kalinić po 17 poena, Fenerbahče prvi turski klub šampion Evrope)?

Ponovilo se nešto što sam imao u Panatinaikosu 2007, kada smo kao domaćini bili pod pritiskom da moramo da osvojimo Evroligu. Presija od prvog do poslednjeg dana. U četvrtfinalu smo bez poraza izbacili Panatinaikos, iako su imali prednost domaćeg terena. Igrali smo s ogromnim samopouzdanjem na fajnal foru i dominirali protiv Reala i Olimpijakosa. Cela atmosfera je bila neverovatna, igrala se vrhunska košarka. Bio je to istorijski trenutak za tursku košarku. Potvrdili smo da smo na dobrom putu, jer smo svake godine išli korak po korak, od plasmana na fajnal for 2015, zatim ulaska u finale 2016. i osvajanja titule 2017.

Beograd 2018?

Šansa da se u Beogradu borim za titulu za mene je nešto posebno. Mnogo sam srećan što smo se plasirali, jer ću pored borbe za trofej imati priliku da u svojoj zemlji provedem pet-šest dana. Nekome ko 25 godina živi van svoje zemlje svaki sekund u njoj je važan. Znam koliko Srbija voli košarku i znam da će domaćini sve goste dočekati raširenih ruku. U Beograd se lako stiže sa svih strana i zato očekujem pune tribine i sjajnu atmosferu. Što se tiče Fenerbahčea, novi plasman na fajnal for je potvrda  da smo jedan od najbolje organizovanih klubova u Evropi, ali i jedan od najboljih timova.

Politika

_____________________________________________________________