Mišja groznica

Piše: Aleksandar Arsenijević

Od kada je sveta i veka Srbistanci se iz generacije u genaraciju iz petnih žila upinju da sebe predstave kao pravdoljubiv i neustrašiv narod, spreman da na svaku nepravdu lupi šakom o sto i digne glas do neba. Da popu kažu pop, a bobu bob. Međutim, s obzirom na to da se Srbistancima neprestano ponavljaju jedne te iste greške neko može pomisliti, kako narod srbistanski ima ozbiljan problem sa inteligencijom što ga onemogućuje da racionalno poima stvarnost i donosi ispravne odluke od kojih zavisi budućnost njega i njegovih potomaka.

 Samo, biće ipak da je nešto drugo u pitanju.

Gde god da se okreneš, ispred zadruge, u kafani, na radnom mestu, slavi… ili malo protrakeljaš po komentarima na portalima i društvenim mrežama u prilici si da se uveriš kako Srbistanci jako dobro kapiraju stvari. Da nepogrešivo prepoznaju ono što ne valja i što treba menjati. Pa bilo da je reč o vizionarskoj vlasti gospodara Vučića, njegovih, s koca i konopca skupljenih, naprednjaka i koalicionih saučesnika ili je u pitanju “blagostanje” koje vlada u našoj kapitalnoj kasabi.

Stoga nema dana a da u našu redakciju ili na naš mejl, ne stignu pismo ili poruka kojom neki Čačanin ukazuje na brljotine i bahaćenje napredne družine i ostalih što vedre i oblače našom kasabom. Da je recimo investitor na Sutjesci, protivno građevinskoj dozvoli, podigao još jedan sprat. Da je ono što čačkonačelnik, njegove stručne službe i eksperti opšte prakse ambiciozno nazivaju Rimskim trgom najobičnija rogobatna betonska skalamerija koja niđe veze sa okruženjem nema, a komi li sa Rimom i Rimljanima. Da u našoj kasabi cvetaju korupcija, nepotizam i sve ono što gospodar Vučić i njegova radikalno-napredna bolumenta, evo već šest godina, obećavaju da će iskoreniti.

I sve to, kako drugačije, nego anonimno.

Da je tuđim mnogo lakše i lagodnije mlatiti koprive u Srbistanu i našoj kasabi oduvek je predstavljalo nepisano pravilo. Tvrdokorno ga se drže i oni sa znanjem i zvanjem i oni što su se, ko pas kroz rosu, provukli kroz osnovnu školu, objašnjavajući svoju “hrabrost” i “građansku svest” tvrdnjom da pevac koji prvi zakukuriče završava u loncu. Iza čega se zapravo krije sitnosopstvenički stav da se nikada ne zna kada će ti neko za nešto zatrebati, pa onog koga je moliti nije pametno ljutiti. U prevodu pametnije i bezbolnije je mišu da iz pomrčine rupe oštri patku na mačka!

Kaže Bajaga da možeš da se rodiš kao miš ili da se rodiš kao lav, ali je izgleda smetnuo s uma da se na ovom našem nesretnom podneblju mišiji gen uvukao u ljude, pa lavovi nikada nisu bili na ceni.

_________________________________________________________________