Srbiji već nedostaje radna snaga, i biće sve teže

NEDOSTATAK radne snage problem je s kojim se Srbija već suočava, a ukoliko se nešto odmah ne preduzme, za nekoliko godina mogli bismo da dođemo u situaciju da najobičnije poslove, koje obavljaju prodavci, vozači, pakeri, radnici u hotelijerstvu i ugostiteljstvu, neće imati ko da radi.

Na taj problem nedavno je ukazao i Zoran Đorđević, ministar za rad. On smatra da smo vrlo stara nacija i da je u tome srž lošeg stanja. Ni zemlje poput Slovenije i Hrvatske, ali i Rumunije i Mađarske, nisu imune na ovaj problem. Oni imaju stalno otvorene pozive za sezonske i druge poslove za još oko 800.000 ljudi.

– Srbija će već za nekoliko godina morati da donese propise za masovniji uvoz radne snage, ali će tu velika prepreka biti što su neto zarade kod nas manje nego u svim zemljama okruženja osim u Makedoniji, na Kosovu i Albaniji, pa će veoma mali broj pojedinaca sa strane biti zainteresovan za rad u Srbiji – smatra Dragoljub Rajić, iz Mreže za poslovnu podršku.

Prema njegovim rečima, to je posledica pogrešne politike pozicioniranja Srbije kao zemlje jeftine radne snage, što je već počelo da nam se obija u glavu, a dugoročni rezultat će biti da ćemo teško hvatati korak sa istočnoevropskim zemljama koje su sada članice EU i za kojima već sada znatno zaostajemo.

RAJIĆ naglašava da polovina obrazovnih profila u našim srednjim školama ne odgovara potrebama lokalne privrede, iako postoje pojedinačni napori da se to stanje popravi.

GODIŠNjE ODE VIŠE OD 30.000 LjUDI

MLADI i sredovečni, koji imaju najviše razvijene radne veštine i stručna znanja, masovno napuštaju zemlju, ode ih između 26.000 i 37.000 ljudi godišnje – kaže Rajić. – Za poslednjih deset godina, prema podacima naših organizacija iz dijaspore iz Evrope, Kanade, SAD i Australije, oko 350.000 ljudi sa razvijenim poslovnim sposobnostima je došlo u te zemlje, a mi smo izgubili na hiljade potencijalnih poslovnih lidera koji mogu da budu sposobni menadžeri i osnivači malih i srednjih preduzeća, onaj najkvalitetniji ljudski potencijal.

– Lepo je što pričamo o dualnom obrazovanju, ali u praksi to ne znači da deca treba da samo uče zanat ili neku praktičnu veštinu, već ona moraju biti edukovana po programima koji su napravljeni na osnovu specifičnih potreba za zanatima i veštinama upravo u lokalnim kompanijama u tom gradu ili regiji u kojoj se školuju – ističe naš sagovornik. – To je veliki posao za direktore škola, nastavna veća, profesore, jer prvo oni moraju da, kao njihove kolege u Austriji i Nemačkoj, budu prisutni u kompanijama u kojima će sutra njihovi svršeni učenici raditi, da bi znali koje se tehnologije primenjuju, na kojim savremenim mašinama se radi, šta su opšte karakteristike, a šta finese određenih obrazovnih profila.

Prema njegovom mišljenju, zanatstvo i rad u proizvodnji danas su osavremenjeni uz primenu novih tehnologija i IT rešenja, te tako prvo treba osposobiti profesore. Problem je što više od 50 odsto njih ima 45 i više godina i ne želi da se usavršava i uči nove savremene tehnologije.

Treba, međutim, znati da obrazovani ljudi odlaze u inostranstvo ne toliko zbog veće zarade tamo, nego zbog boljih uslova rada i poslovanja, poštovanja koje im poslodavac ukazuje, boljeg zdravstvenog i penzionog sistema u tim zemljama, zbog sigurnosti za njihovu decu, mogućnosti napredovanja…

– Oni manje obrazovani, ali koji su vredni radnici i zanatlije, odlaze zato što smatraju da je njihov rad u Srbiji potcenjen i malo plaćen, da nemaju dobre uslove rada i da će iz inostranstva lakše moći da pomognu članovima svojih porodica – ističe Rajić.

Darko Marinković, profesor sociologije rada, smatra da je to sistemski problem. Činjenica je da se u svetu događaju strukturne promene, pre svega u strukturi stanovništva, zaposlenih, privrede, ličnih i društvenih vrednosti, pa i redosledu ljudskih potreba. U skladu sa tim trebalo je i na vreme reagovati, a čini se da mi nismo baš bili spremni.

– Čim dođe do ekonomskih potresa javlja se strah koji utiče na odluke i tera ljude da posao potraže izvan granica svoje zemlje – kaže prof. Marinković. – Istraživanja koja su rađena poslednje dve decenije pokazuju da je najveći strah kod ljudi strah od gubitka posla. I tu nije samo u pitanju plata, već i krediti, kartice, penzijsko osiguranje, ceo sistem života je zasnovan na tome da ljudi rade. Promene u strukturi privrede i razvoj informatičkog sektora stvorili su velike mogućnosti za zapošljavanje, rad od kuće, rad kod više poslodavaca, pa su zanimanja u ovoj oblasti najtraženija, ali ne treba trčati uvek za trenutnom potražnjom, jer dok se završe škole, tražnja se promeni, a na tržištu nema neophodnih kadrova.

VREME PROMENA

Profesor Darko Marinković naglašava da se treba suočiti sa vremenom velikih promena i prihvatiti koncept doživotnog učenja. Po njemu je diploma srednje škole nešto što je nekada bila diploma osnovne. Oni koji nisu svesni toga da moraju da uče, čitavog života će biti u problemu.

– Nekada su nam govorili “uči da ne moraš da radiš”, što sada više ne stoji. Sada da bi radio i imao posao, moraš da učiš stalno – zaključuje naš sagovornik.

Novosti