Izdisaj Beograda na vodi

Autor: Prof. dr Borislav Stojkov, redovni član Akademije inženjerskih nauka Srbije

Sudeći po svemu, sablasni projekat Beograd na vodi jeste, ili će verovatno uskoro biti na izdisaju u embrionalnoj fazi, pre faktičkog rođenja odnosno inkarnacije. Nešto se s mukom i uz tihi protest gradskih institucija čeprka po ovoj dragocenoj lokaciji centra starog Beograda. Sklonjen od javnosti projekat monstruozne kule koja bi nadvisila Knez Mihailovu za preko 190 metara (!), radi se negde u Njujorku pod kontrolom arapskog preduzetnika, i uz problematičnu asistenciju privatne firme iz Beograda.

Izbrisan je iz državnog budžeta pod pritiskom međunarodnih finansijskih kontrolora i možda vešto prikriven u nekoj od budžetskih stavki. Ućutkala se politička propaganda jer se, moguće je, posramila pod pritiskom Beograđana čije je porodično blago, decenijama zatrpano železničkim instalacijama, trebalo da bude poklonjeno nekome kome je do Beograda stalo kao do opalog lišća sa ulica.

Sada, posle godinu dana brukanja, vredi se podsetiti dosadašnjih rezultata oko ovog projekta. Najpre, skrajnuto prikazan na svetskom sajmu nekretnina u Kanu 2013, i to na štandu Dubaija, na kome niko nije znao da informiše ko je projektant makete i kakve veze ima ponuđeno rešenje Dubaija sa istorijskim Beogradom i njegovim planovima. Zatim, neviđena politička propaganda makete i ideje o tobožnjoj investiciji od tri milijarde dolara, slično radovanju onog ministra koji je najavio deset hiljada milijardi kineskih investicija u ovaj deo Evrope. U nastavku, propagandna obnova Beogradske zadruge (zadužbina Luke Ćelovića iz 1908. godine), najvrednijeg bisera klasične arhitekture Beograda, izvedena na brzinu i uz nepoštovanje osnovnih načela restauracije tako vrednih arhitektonskih dela. Potom, pokušaj legitimizacije i legalizacije brzopletog postupka uvođenja investicije u zakonodavni i planski sistem Srbije.

To se čini ekspresnom izmenom Generalnog plana Beograda radi poništavanja obaveze javnog konkursa i radi trapavog prilagođavanja urbanih sistema ovom projektu, i još bržom izmenom Zakona o planiranju i izgradnji kako bi se, između ostalog, pravno prilagodila formulacija „prostornog plana posebne namene“ i dale odrešene ruke državnoj upravi da radi po gradovima i opštinama Srbije šta joj padne na pamet zaobilazeći volju građana lokalne samouprave. Napokon, gašenje Republičke agencije za prostorno planiranje koja verovatno nije umela da odgovori na pritisak državnog vrha slično načinu na koji su bedno odgovorile druge gradske i državne institucije ućutkano otvarajući širom vrata arapskom preduzetniku, mimo svih elementarnih načela struke i nauke urbanizma, ekonomije građenja, vodoprivrede, saobraćaja i slično.

Pošto je za očekivanje da će na raščišćenom terenu, pored izgrađenog kioska biti omogućena izgradnja mamutskog i nerazumnog šoping mola, a da će izgradnja kule biti započeta pa zaustavljena ili potpuno obustavljena usled slabog interesovanja kupaca ili zakupaca, trebalo bi razmisliti kako dalje sa ovom dragocenom lokacijom koja potencijalno obeležava suštinu identiteta Beograda. Najpre, trebalo bi potpuno zaboraviti netom usvojeni besmisleni i nakaradni Prostorni plan posebne namene. Osvrnuti se na studije ranije rađene u Beogradu od najviđenijih urbanista, arhitekata i konzervatora Beograda, iz njih izvući temeljne propozicije za javni ili barem nacionalni anketni konkurs, a na osnovu prispelih ideja uraditi vrhunski urbanistički (nikako prostorni!) plan.

Plan treba da radi Urbanistički zavod Beograda ali sa jačim snagama, uz aktivno učešće vrhunskih urbanista i arhitekata, kao i uz pedantnu saradnju sa institucijama zaštite kulturnog nasleđa, vodoprivrede, saobraćaja i slično. Pošto uređenje tako obimne i osetljive gradske lokacije zahteva ogromna ulaganja, pre svega u pripremu zemljišta a potom u nalaženje pravih investitora ili formiranje konzorcijuma za izgradnju, po modelu mudrog Grada Beča (videti realizaciju njihovog projekta Aspern am See), pristupiti faznoj izgradnji jednog po jednog modula koji će biti i kulturološki i ekonomski i sociološki celoviti, uz pažljivu analizu troškova i dobiti i uz naglašenu brigu o javnom dobru. Ovakva izgradnja može da traje decenijama, uz eventualna prilagođavanja prilikama ali držeći se osnovnih rešenja.

Dragocena lokacija kao što je ova u Savskom amfiteatru zaslužuje totalnu rekonstrukciju, ali na primeren način po kom bi Beograd mogao da stane rame uz rame sa drugim metropolama na Dunavu. Projekat bi se mogao zvati Savski amfiteatar, a u njegovoj pripremi i realizaciji bi po pravilu trebalo da aktivno učestvuju svi građani Beograda. Bio bi rađen bez makete koja predstavlja samo crtani film naše utopije kako to reče jedan od rodonačelnika modernog urbanizma Kristofer Aleksander. Time bi Grad Beograd, jedinica lokalne samouprave, mogao da objasni do sada uložena sredstva u raščišćavanje terena, opravda se pred građanima Beograda, spase kulturni i istorijski identitet Grada, i oslobodi se državnog tutorisanja.