Čačanska sela poznata po dunji

Srbija je svetski poznata po proizvodnji maline i šljive, ali je malo poznato da je Tavnik, koje teritorijalno pripada Kraljevu, selo sa najvećim brojem stabala dunje u Srbiji i Evropi. Susedna sela koja pripadaju Čačku, Bresnica i Bečanj, takođe imaju veliki broj stabala ove voćke, koja je po rečima stručnjaka nepravedno zapostavljena.

-U Bresnici i Bečnju skoro svaka kuća ima bar po neko stablo dunje. Moje domaćinstvo pod dunjom ima oko 4 hektara. Ove godine rod je bio izuzetno dobar. Bilo je teško sačuvati rod zbog dosta kiše ali smo uspeli. Ima i trulih plodova što je normalno na ovoj površini. Moja dunja je delom otišla u Novi Sad i Vojvodinu, jedan deo u Crnu Goru, jedan deo za Bosnu. Sva ta dunja uglavnom se prerađuje u rakiju, kaže jedan od najvećih proizvođača dunje Radenko Lečić iz Bresnice.

Iako po rečima stručnjaka postoje odlični uslovi za gajenje dunje, nema je dovoljno.

-Iako je stara preko 4.000 godina uvek je bila prateća jabuci, krušci, a što se tiče vrsta kod nas, šljivi i drugim koštičavim vrstama. Nepravdeno je zanemarena na ovim našim područjima, iako daje fantastične rezultate i imamo mogućnosti da se plasira na evropskom i svetskom tržištu, Ona ja obdarena pektinima i koristi se za proizvodnju želea, konditorskoj industriji, a posebno u industrrji sokova. U našem kraju je veoma prepoznata za proizvodnju kvalitetne rakije dunjevače, rekao je za emisiju Vreme za seme mr Branko Tanasković, iz Poljoprivredne stručne službe Čačak.

Od 100 kilograma dunje, bez nepoželjnog dodavanja šećera, dobija se oko 10 kg rakije jačine 45 stepeni. Iako je ovo relativno mala količina, rakija od dunje je dobrog kvaliteta i veoma aromatična, zbog čega se u cilju popravke često meša sa svim voćnim rakijama.

Dunja potiče iz jugozapadne Azije, odnosno iz Irana i Anadolije, a samonikla se javlja u srednjoj Evropi pod nazivom “sidonijska kruška”. Zlatnožute je boje, tvrdog ploda sa oporo kiselim ukusom. Grci su je obožavali, kod njih je simbolizovala ljubav i sreću, a najčešće su je pripremali tako što bi je izdubili, napunili medom i ispekli. Inače, u stara vremena dunja je smatrana simbolom plodnosti. Običaj je bio da mladenci, uoči venčanja, pojedu dunju da bi im brak bio plodan i srećan. Rimljani su, opet, od nje izvlačili eterična ulja za proizvodnju parfema. Francuzi vekovima prave sir od dunje, tako što se njeni plodovi kuvaju do čvrstine da mogu da se seku nožem.

Za one koji ne znaju, dunja predstavlja pravu vitaminsku bombu. Osim minimalne količine kalorija i masti, bogata je proteinima, ugljenim hidratima, dijetalnim vlaknima, a sadrži i puno taninskih materija i pektina. Od vitamina najviše ima vitamina C, ali i zavidnih količina karotena (provitamin A), vitamina B 1 i B 2, kao i niacina. Od minerala najviše je zastupljen bakar, kalijum, kalcijum, magnezijum, natrijum, gvožđe, sumpor, hlor.

Semenke dunje sadrže čak 15 odsto ulja i značajne količine važnog sastojka amigdalina, odnosno vitamina B 17, koji poseduje antikancerogeno dejstvo. Semenke su bogate i mastima, taninom, pektinom, šećerima, jabučnom kiselinom, emulzinom i protidom.

OzonPress, TV Telemark