Flajeri i frajeri

ko vas sećanje služi sigurno pamtite kako su svojevremeno lideri DOS-a, perfidno poistovećujući instituciju odgovornosti sa revanšizmom, abolirali ogromnu većinu odgovornih za ono što smo preživljavali tokom devedesetih. Zahvaljujući ovom, kako bi narod rekao, mešanju baba i žaba, mnogi odgovorni za ratno huškačku politiku, ostavljanju žrtva Oluje i Bljeska na milost i nemilost hrvatskim bojovnicima, ratno profiterstvo, pljačku naroda srbistanskog… iz petooktobarskih promena, koje su trebale da predstavljaju početak novog poglavlja u srbistanskoj istoriji, se izvukoše neokrnjeni.

Time je svim budućim vlastodršcima, poslata jasna i nedvosmislena poruka – mi nismo dirali vas pa ne dirajte ni vi sutra nas.

Tako je trpanje baba i žaba u isti koš postalo jedan od uobičajenih metoda kojim, se vlastodržci neprestano koriste u nastojanju da pobegnu od sopstvenih obećanja i onoga što se od njih očekuje. Upravo onako kako to ovih dana “maestralno” reagujući na flajere kojima se “veličaju” nemerljivi rezultati njega i njegove napredne družine, a posle trljanja ušiju, koje je pred kamerama doživeo od svog ljubljenog vođe, pokušava naš čačkonačelnik Milunčić,

U maniru svog aktuelnog partijskog šefa, a kažu neki da ih je promenio nekoliko do sada, poistovećujući pitanje odgovornosti sa crtanjem mete na čelu, čačkonačelnik Milunčić bi da izbegne odgovore na nezgodna pitanja i zabašuri nebuloznu izjavu o odlivu mozgova iz naše kapitalne kasabe zahvaljujući kojoj je postao medijski hit. Ugrožavajući čak i samog gospodara Vučića, čijoj milosti se zahvaljujući našao tu gde jeste. Uz nemerljivu dozu ljigave pateteike od koje svakom iole normalnom biva muka, a opet po ugledu na svog šefa, siroti Milunčić bi u nedostatku objašnjenja i odgovora koji ne vređaju zdrav razum i inteligenciju, da malo glumata žrtvu. Pa tako kada se postavi pitanje zašto je rogobatna skalamerija, koju su Milunčić i njegovi napredni pajtosi nazvali novogodišnjom jelkom, novcem Čačana plaćena 30.000 umesto 800 evropskih novčanica, koliko neki tvrde da realno vredi, čačkonačelnik to predstavi atakom na njegovu ličnost i telo. Ali pre svega na Čačak i Čačane, kako to blagoglagoljaše Milunčić u svom otvorenom pisanju uz vetar. Što u suštini i nije tako loše.

Posle dve godine skrivanja iza “stručnih” službi i nenadležnosti, upornog nastojanja da ruralni mentalitet i komplekse zamaskira izigravanjem gradskog frajera, najzad su se Čačani i na primeru našeg Milunčića uverili da se ne kaže za badava da svaka ptica svome jatu leti.