Na red su došli karikaturisti

ije u ovoj priči važan Aleksandar Gajović. On je samo tipičan predstavnik kadrovske politike vladajuće partije. Suština je karakter vlasti koja u maniru agitpropa juriša na svaku kritičku misao čak i kad je proterana u zanemarljive oaze slobode

Kada Aleksandar Martinović i Vladimir Orlić, poslanici SNS, u Skupštini nazovu novinare dnevnog lista Danas sramotom za srpsko novinarstvo a njihov rad uporede sa kampanjom nezabeleženom „još iz vremena Hitlera i Gebelsa“, to je za ovu vlast politički folklor. A kad Koraks u svojoj karikaturi ova dva poslanika stavi u naručje pomenutih arhitekata političke propagande, diskreditacije i totalne kontrole medija, onda skoče najgorljiviji branitelji predsednika da ga brane iako ga na crtežu, u stvari, i nema.

I to je sasvim očekivano, jer ono što je dozvoljeno vlasti nije drugima. Iznenađenje je, međutim, što se, iz svoje mišje rupe sveopšte nenadležnosti, saopštenjem prvo oglasilo Ministarstvo kulture i informisanja – koje uvek ćuti. Njima je recimo maca pojela jezik kada je visoki funkcioner BIA na tribini desno orijentisane organizacije Nacionalna avangarda, uz prisustvo državnog vrha, kao najveću pretnju po ustavni poredak i bezbednost Srbije označio uticaj spoljnog faktora i na pojedine medije. Nisu imali šta da kažu kada je najomiljeniji predsednikov tabloid objavio da će u emisiji Presing na „Šolakovoj CIA TV N1“ Vučić biti optužen za ubistvo Slavka Ćuruvije, ni kad su na predsednikovoj najomiljenijoj televiziji prikazani matični brojevi članova porodice Dragana Šolaka. Nisu reagovali ni kad je, pre toga, nakon predsednikovog etiketiranja te televizije kao američke, Nikola Radišić, novinar N1, huliganski napadnut na ulici kao „izdajnik“.

Nije Ministarstvo kulture i informisanja nadležno za napade na novinare, reče nedavno njegov državni sekretar Aleksandar Gajović. I šta sad on ima da reaguje na montažu TV Pink koja predstavlja novinarku nedeljnika Vreme Tamaru Skrozu kao neprijatelja predsednika Vučića. Ili da komentariše pretnje smrću predsedniku Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedimu Sejdinoviću. Njega, kaže, uvek interesuje druga strana, šta imaju da kažu napadači. Koji, naravno, nikada neće biti uhvaćeni.

Nije državnom sekretaru u opisu posla da javno osuđuje pretnje, huškanje na nasilje i ućutkivanje kritičkog mišljenja. Formalizam ingerencija sprečava ga da se oglasi kad se javno preti smrću poslanici Mariniki Tepić, kad se neprijateljem proglašava Rodoljub Šabić ili kada gostujući u rijaliti programu jedne televizije, Šešelj vodi ideološke ratove i objašnjava izdajničke i lopovske namere petooktobarske vlasti. Sasvim je nem i kad se u medijima objavljuju podaci iz medicinskih dosijea, rezultati poligrafskih ispitivanja osumnjičenih, kompletni sadržaji iskaza pritvorenih svedoka, transkripti prisluškivanih razgovora koji ne mogu biti pribavljeni redovnim putem i što se ovih dana ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića našlo na deponiji prljavštine izbačene iz tajnih službi i političkih kuhinja direktno na udarne stranice tabloida.

Ministarstvo nema običaj i nije mu u nadležnosti komentarisanje bilo čijih autorskih tekstova i „ne može se arbitražno staviti ni na čiju stranu, jer bi time pogazilo Ustav“, požurio je da se izgovori državni sekretar zbog odsustva komentara na naslovnu stranu Ilustrovane politike na kojoj fotografije nedeljnika Vreme, NIN-a i dnevnog lista Danas ilustruju naslov „Psi su pušteni, zašto ćute Politika i RTS“. A kada je čuo da se predsednik države javno nije složio sa naslovnicom, zaboravio je Ustav i zakone i izjavio kako on to nikad ne bi tako uradio.

I ako se Ministarstvo kulture i informisanja uvek drži na sigurnoj distanci od komentarisanja gaženja slobode medija i ugrožavanja bezbednosti novinara, baš se sad našlo pozvano da ulovi skriveno značenje Koraksove karikature i u njoj pronađe predsednika države.

Nije u ovoj priči važan Aleksandar Gajović. On je samo tipičan predstavnik kadrovske politike vladajuće partije. Suština je karakter vlasti koja u maniru agitpropa juriša na svaku kritičku misao čak i kad je proterana u zanemarljive oaze slobode. I sada je na red došao obračun sa karikaturistima. Pa dobro. Posle Tita i Miloševića eto i ova vlast je sebi priuštila ekskluzivitet da napadne karikature Predraga Koraksića Koraksa.