Pravo i pravda na unukov način

Pravnici za razliku od laika već na početku studiranja pravnih nauka saznaju da pravo i pravda nisu isto. Čak nisu ni blizu istog. Pa tako na sudu, ako vam se posreći, možete ostvariti neko svoje pravo, a po pravdu morate otići na neko drugo mesto.

– Evo, to ja tebe pitam, gde da odem po pravdu, onu koju nisu doživeli moji roditelji, a ja sad tražim tako malo da mi ostane kao uspomena na njih – pita me moj sagovornik Milorad Borišić.

U pitanju je ono u čemu su Srbi svetski šampioni kada su sudski sporovi u pitanju – deoba imovine tj. nasledstva.

Milorad i njegov brat Živorad, vode spor sa Živoradovim sinom, koji je odlučio da ocu i stricu ne da ništa od imovine koju su za sobom ostavili njegovi pokojni baba i deda Budimka i Gvozden Borišić.

– Moj brat Živorad i ja nismo ni znali da njegov sin ima sa našom majkom, a njegovom babom, ugovor  o doživotnom izdržavanju koji je overen kod sudije u Opštinskom sudu u Čačku još u julu 2004. godine. Za to smo saznali tek 2014. godine kada je Živorad stekao uslov da bude pušten iz zatvora na uslovni otpust, pa je bila potrebna potvrda o njegovom imovnom stanju. Tada je njegov sin izjavio da ima ugovor sa našim roditeljima o doživotnom izdržavanju i da ništa od imovine ne da svom ocu Živoradu i da ga za njega nije briga – kaže Milorad.

Kaže i da je ovakav postupak unuka povredio njegove roditelje Gvozdena i Budimku, pa je deda Gvozden imao nameru da pokrene sudski spor za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju sa unukom, da je išao sa tom namerom kod advokata, ali tada je u toku bio višemesečni štrajk svih advokata i Gvozden je preminuo ne dočekavši da raskine ugovor sa svojim unukom.

– Posle Gvozdenove smrti briga o majci Budimki pala je na mene, jer je moj sinovac uprkos Ugovora o doživotnom izdržavanju odbijao da se stara o njoj – kaže Milorad.

Budimka i Gvozden Borišić

Ovu njegovu tvrdnju potkrepljuje Zapisnik centra za socijalni rad u kome stoji da su Budimka i Milorad posavetovani da pokrenu spor za raskid ugovora jer ga unuk ne poštuje. O tome da se o Budimki stara sin Milorad, a ne  njen unuk, na sudu su posvedočili i svedoci. Njih troje koji su dali i pisanu izjavu da o Budimki računa vodi njen sin Milorad koji radi sve fizičke poslove, donosi hranu, kupuje lekove i plaća dažbine, da mu u tome pomažće i njegova supruga, a Budimkina snaja Milunka, koja se bavi održavanjem higijene, kako Budimkine, tako i oko kućnih prostorija i spremanjem hrane. Unuka su videli samo par puta.

Na ročištu po tužbi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju koju je podnela protiv unuka, Budimka je izjavila da želi da raskine ugovor jer unuk ne ispunjava svoje obaveze i da se o njoj stara sin Milorad.

– Obilazi me tri puta dnevno, kao i njegova supruga i ćerke, moje unuke, i donose šta mi je potrebno za život. Naša slava je Sveti Jovan, a preslavljamo Đurđevdan. To je na svoju ruku odlučio moj unuk sa svojom ženom, a ja sve vreme slave sedim u drugoj sobi, niko mi nije ni ušao unutra, osim što mi je unukova žena rekla „Da Bog da živela 150 godina, a nikad ne ustala“ što mi je teško palo – izjavila je na sudu Budimka, koja je tada imala 87 godina i bila nepokretna.

U zapisniku sa ročišta sudija Miroslav Alempijević uneo je konstataciju da tužilja (Budimka) za vreme kazivanja plače.

– Kada budem umrla ostavila sam amanet da na groblje ne dođu ni unuk ni njegovi, osim njegovog sina, mog praunuka. Proslavu godišnjice mog braka su sami organizovali i to tako što dođoše kod kuće i počeše da se kikoću i smeju, a moj pokojni suprug je rekao da bi najrađe pobegao od kuće. Na slavu kod unuka nikada nisam išla – „a šta ću kod njih“. Nikad mi nisu slavili rođendan ili 8. mart – „a šta će meni 8. mart“. Godinama sam išla u Nišku banju, slao me muž. Ne znam kad sam bila poslednji put, davno je bilo. Što se tiče sahrane mog Gvozdena bilo je puno ljudi. Sve je platio moj sin Milorad. Nakon sahrane nigde nisam išla, bila sam u kući – a gde ću? Do smrti Gvozden je sve finansirao, a posle njegove smrti unuk dolazi samo za svoje potrebe, mene ne obilazi i o meni ne vodi računa, niti pita treba li mi nešto – „šta će me pitati“. Još jednom ističem da ne želim da imam išta sa unukom, ne želim ni na grob da mi dođe – rekla je Budimka na sudu.

U međuvremenu promenio se postupajući sudija, a Budimka nije ni dočekala presudu. Preminula je, a njeni sinovi Milorad i Živorad nastavili su spor sa Živoradovim sinom kao njeni naslednici.

Pre smrti, u januaru 2016. godine, kod javnog beležnika overena je Izjava Budimke Borišić sa kojom je izjavila da pri čistoj svesti i savesti traži da njenoj sahrani ne prisustvuju unuk, njegova supruga i njegova bivša supruga.

U obrazloženju je navela: Pošto su bili dužni prema Ugovoru o doživotnom izdržavanju da me gledaju odnosno izdržavaju do smrti a i sahrane, što nisu učinili od prvog dana potpisivanja ugovora. Sve račune i sve dažbine plaćali smo ja i moj muž od penzija. On, unuk, samo je ponekad otišao u poštu da uplati račune, sve lekove koje smo mu rekli da donese iz grada platili smo mu. Ovu izjavu dajem neopozivo i ostavljam u amanet da se ispoštuje za šta su dužni moji sinovi Milorad i Živorad.

Budimka se upokojila 12. septembra 2017. godine. Rešenje o nasleđu i deobi sačinio je javni beležnik koji je za naslednike njene zaostavštine označio sinove Milorada i Živorada. Viši sud u Čačku odbio je kao nedozvoljnu žalbu Živoradovog sina, unuka sa kojim je Budimka imala  Ugovor o doživotnom izdržavanju, na Rešenje javnog beležnika i uputio ga da svoje pravo ostvari kroz parnični postupak nezavisno od ostavinskog postupka. 

Kuće Borišića u Trbušanima

– Od sinovca sam tražio samo da se saglasi da uzmem livadu od 10 ari a da ostalih pet i po hektara ostane njemu. Otac mu je tražio samo da ostane do smrti u kući koju je sam pravio. Odbio je i mene i svog oca i rekao nam da nam iz inata ne da ništa. Kada smo nastavili da vodimo sudski spor protiv njega za poništaj Ugovora o doživotnom izdržavanju koji je imao sa našom majkom Budimkom, rekao mi je – nemojte džabe da mlatite po sudu, ja imam ljude na sudu i svuda gde bude trebalo, samo ćete da plaćate sudske troškove i meni za advokata – kaže Milorad.

Da li njegov sinovac stvarno ima „svoje ljude na sudu“ ili je unuk bio toliko ubedljiv u davanju svog iskaza, tek postupajući sudija Osnovnog suda u Čačku je presudila u korist Miloradovog sinovca. U obrazloženju presude, između ostalog, navela je da su unuk i njegova supruga, kao tuženi i svedokinja, naveli dovoljno ubedljive dokaze i izjave da su u svemu poštovali Ugovor o doživotnom izdržavanju sa Budimkom. Sa razloga takvog uverenja, sudija nije prihvatila kao verodostojne izjave i dokaze Milorada i Živorada, kao i tri svedoka. Šta više, sudija Kljajić, izjave svedoka ni ne pominje u obrazloženju presude, kao da svedoka u ovom predmetu nije ni bilo.

Za sudiju Slavicu Kljajić, koja je donela presudu, od značaja nije bio ni zapisnik sa ročišta koji je sačinio njen kolega sudija Alempijević, koji je prvobitno bio postupajući sudija u ovom sporu. Ne verujući iskazu unuka da toliko brine o babi Budimki, da čak i sam spava u istoj kući u Trbušanima, kako bi sve vreme bio uz nepokretnu babu, sudija Alempijević je izašao na lice mesta i utvrdio da nema nikakvih tragova o tome da tuženi unuk spava u istoj kući sa Budimkom, što je konačno i sam unuk priznao.

Ni amanet koji je Budimka ostavila da joj unuk ne dolazi na sahranu, nije bio dovoljno ubedljiv dokaz za sudiju Kljajić da unuk ne poštuje Ugovor o doživotnom izdržavanju.

U ovom trenutku Milorad i Živorad svoje pravo, ali i pravdu, traže na Apelacionom sudu u Kragujevcu.

– Čemu se nadam, pa poštenoj presudi. Osim ako moj sinovac i na tom sudu „ima svoje ljude“ – kaže Milorad.  

____________________________________________________________