Podsećanje na kultni sastav bivše SFRJ

Ако икад доспем тамо где престаје страх…

“Гледао сам опет филм о безнађу

или је то можда била кроника непознатог,

јер тако се звао човјек ни жив ни мртав ни поморац.

Ако икад испуним жељу и ти ми даш за право мислећи,

то је једини начин да га задржим.

Ако икад доспијем тамо гдје престаје страх

бит ћу спреман да заборавим

неке подеране улице, бљесак мокрих трачница,

први трамвај преко Трешњевке, сјај у твојим очима…“

екада давно у једној земљи на брдовитом Балкану делала је култна група Азра. Та земља више не постоји. Не постоји ни Азра.

Азра је била новоталасни музички састав из Загреба, који је основао Бранимир Џони Штулић те изузетно битне, 1977. године. Претеча Азре био је Џонијев бенд Balkan sevdah band, са којим је Џони интерпретирао и своје песме, али су претежно у репертоару доминирали севдах и Битлси (The Beatles). Највећи хит је била севдалинка “Балкан“, коју ће касније Џони прерадити у верзију која нам је далеко познатија. Азра је једини бенд са југословенских простора који није био плагијат неког другог. Кретали су се пола метра изнад тла.

Азра: Бранимир Штулић, Борис Лајнер и Мишо Хрњак

Једне вечери, за шанком Театра &TD у Загребу, локални анархисти су испијали лозу и причали о политици, славећи јер је сада, нажалост, покојни Ђоко Анархист (1949-2012.) требало да добије дете, а надајући се ћерки, логично – требало је смислити име.

Тада је Џони (у друштву: Чупко) изрецитовао стихове чувене Хајнеове песме Азра, која се у преводу Сафвет-бег Башагића пева као севдалинка:

“Казуј робе, откуда си, из племена којега си?

Ја се зовем Ел Мухамед, из племена старих Азра,

што за љубав живот губе и умиру када љубе.“

“Тад је Чупко кретао с Азром, ја сам се оженио с Кејт, својом највећом љубав и чекали смо бебу. Кејт и ја нисмо били сигурни да ће бити цурица, али нам је пало на памет да јој дамо име које ће значити “чиста“, а да не буде Катарина, што на грчком значи “чиста“. Не знам тко нам је рекао што на арапском значи “Азра“, да је то најчистији пијесак, настао након пјешчане олује, који још ниједан нови вјетар није додирнуо, ни људска, ни животињска нога. То је описни пријевод, а конкретно ријеч значи “чиста“. С друге стране, тај севдах о племену старих Азра, чији припадници умиру кад љубе, страховито је добра ствар. И онда смо се сложили како је паметно да ја дам име Азра кћери, а он бенду. Једноставно нам се свиђало: лијепо звучи Азра, како год окренеш.“

Ђоко Гргац Анархист

Тако су то вече добили исто име и Ђокова ћерка и Џонијев нови бенд – Азра. Азра значи девица.

Бранимир Џони Штулић je рођен 11. априла 1953. године у Скопљу. Седам година касније, породица Штулић (пок. отац Иван (1921-1993.), пок. мајка Славица, Бранимир и сестра Бранка (рођ. 1954., Ф.Г.) селе су у Јастребарско надомак Загреба, а 1967. године у насеље Сигет.

Џони је као дете лутао Загребом, у којем се почетком шездесетих рађала рок и хипи сцена, али је касније, током каријере, остао привржен Београду, сматрајући да је непожељан у Загребу. Иако је у Гимназији имао двојку из књижевности, истицао је своје склоности ка социјалним темама. Гимназију је матурирао 1972. године са радом “Париска комуна“, који је оцењен, ипак, одличном оценом. Након гимназије Штулић је прво одслужио војску. Отишао је у пролеће 1973. године, а вратио се годину дана касније и на јесен уписао Филозофски факултет, а смер је мењао  – фонетика, историја па монотона социологија због које је и напустио факултет, негде између прве и четврте године.

Седамдесетих година је са акустичном гитаром обилазио загребачке тулуме, на којима је свирао своје и туђе композицијe. У то време је косу плео у дугачак перчин, на глави је носио хеклану капицу, изучавао је мудрости индијске филозофије и певао углавном романтичне баладе. У том периоду су га пријатељи одговарали од певања. Многи Џонијеви познаници из тог времена говоре да он није знао ноте, да је свирао просечно и да му укус није био у складу са временом. Иако самоуки гитариста, он је вежбао даноноћно и увек је био у потрази за простором за вежбање и за инспирацијом.

Оно што је код њега уникатно, генерално,  јесте то што је сваку песму коју је написао претходно проживео. Ништа није радио напамет. Писао је о неузвраћеним љубавима, о задимљеним кафанама, о курварлуку, о шкрипцу у којем се друштво тада налазило, али и о саборцима са асфалта и то на начин на који нико претходно (а ни доцније) није писао.

Непоправљив романтик у руху вицкастог дечака којег су пријатељи звали Чупко, зазирао је дубоко у теме које смо сви ми мање-више проживели. Склопио би речи и ноте у мозаик, на себи својствен начин и обукао би их у рок, блуз, џез, па чак и севдах, који је како ствари стоје ипак њему омиљени звук.

Ниједна песма групе Азра није личила на оно што се тада нудило на устајалој југословенској рокенрол сцени. Уз устаљени трио бас, бубањ и гитара, Џони је умео да убаци и усну хармонику, тромбон, саксофон, виолину, читав гудачки квартет  или само обичну хармонику.

Но, оно што сам хтео рећи јесте да се на свакој плочи групе Азра нашла по нека песма за некога које њему у том тренутку био битан или за некога коме је Џони био битан.

  У његовим песмама доминира као тема – љубав или бар дивљење женској лепоти и сујети из далека. Ово је прича о Џонијевим неузвраћеним љубавима. Иако на прву руку не делује тако, Џони није имао много среће у љубави.

  Свакако, најпознатија Џонијева неузвраћена љубав опевана је у песми “Грација“ која се налази на првој плочи групе Азра (Југотон, 1980.). Као младић у средњим двадесетим Џони је упражњавао нудизам са друштвом. Крајем седамдесетих година, млади алтернативци загребачке рок сцене често су летовали заједно. Као љубитељ мора, Џони одлази на острво Силба. Ту су се одржавале свирке и ту је био члан летњег бенда “Добра вода“ са којим је свирао македонске народне песме, али и обраде, пре свега групе The Beatles. Оно што он, вероватно једино памти са тог острва је девојка по имену Грација Педић у коју је дуго био страсно и несрећно заљубљен. Из те платонске љубави родила се чувена песма, коју је комплет написао за неколико сати:

Говориш ми да си слободна,

желим вјеровати у то,

улица у одсјају,

залуђујеш ме погледом.

Касније ће је објавити на истој плочи на којој се налазе ‘‘Топле усне жене“ , “Жена другог система“ и ‘‘Обрати пажњу на последњу ствар“. Ипак, ниједна песма није оборила дотичну Грацију.

На истој плочи налазе се песме “Крвава Мери“ и “Марина‘‘, нешто другачијег карактера. Џони у овим песмама више описује те две жене, него што говори о љубави коју осећа према њима. Ко су те две жене, остала је тајна.

Међутим, оно што је интересантно јесте да се тада са његовом најбољом другарицом, Мирном Црнобори, која је становала у соби преко пута њега, забављао Дарко Рундек. У песми ‘‘Не могу помоћи никоме од нас“, Џони пева:

“Волио сам све на њој, становала је преко пута…“,

вероватно алудирајући на Мирну, којој ће касније, пошто опет несрећно буде заљубљен, посветити песму “Случајан сусрет“ на плочи “Филигрански плочници‘‘ (Југотон, 1982.).  Да се овај љубавни троугао затвори, Мирна се побринула и на крају је завршила у браку са басистом групе Азра, Стивеном Кипом и данас живи са њим у Амстердаму.

Чувену песму “Лијепе жене пролазе кроз град“, последњу са деби плоче, Џони је написао извесној Весни Пирш, која га је не само одбила, него и нокаутирала, а проклето љут, какав је углавном био, у песми јој је променио име у Маја Пришт.

На другој плочи групе, коју је под називом “Сунчана страна улице“ издао Југотон 1981. године, преовлађују песме о друштву и политици. Међутим, плочу затвара изванредна песма “Одлазак у ноћ“ коју је Џони овог пута написао својој правој девојци, Бранки Бакарић која је тада била удата:

Признаје ми да је удата,

да не љуби свога човека,

а ја шутим, мудро размишљам,

њени прсти као да траже кривца,

само лете око мога лица.

Наредне године, изашао је под палицом Југотона чувени албум “Филигрански плочници“, а после кратког боравка у Аустрији, Џони раскида везу са Бранком. Наиме, како то рече у песми “Хладан као лед“:

“Кренуо сам у Виену да пронађем своју дјеву…“,

а тако је и било. У Бечу упознаје извесну Аустријанку, Сузи, са којом ће бити у краткој вези и којој ће још написати песму “Suzy F“, специфичног имена, алудирајући на ону чувену “Suzy Q“ бенда The Rolling Stones. Касније ће се појавити инструментал песме, под паролом “Како си‘‘. Плочом доминирају љубавне теме, међутим једино би песма “Странкиња са плавим eyes“:

Ја љубим твој доларски џеп и твоју њежну пут,

конвертибилна ти си, ја грабим све што даш.

Come on странкињо са плавим eyes.

могла припасти горе поменутој Сузи. Све остале су вероватно посвећене, Џонијевој највећој љубави, десет година млађој, Сњежани Бановић (хрватски позоришни редитељ, рођ. 1963., Ф. Г.). Она је и чувена “дјевојка из Хрваца“ са соло албума Бранимира Штулића “Балегари не  вјерују срећи“ (Југотон, 1990.):

Пријехавши у Загреб задовољства свега рад

на дјевојку из Хрваца налетио сам тад,

стријеле моћне љубави помрачиле ми ум,

дах усне вреле вишње нагониле на блуд…

Размазио сам драгу, дао сам јој све,

кад ено ње на другоме, е ту бјес ме обузе,

oбезврједила ми логику оскврнула ми труд,

без милости ме курва насукала на спруд…

 Но, Џони јој је написао и пар текстова још у периоду битисања Азре:

Волим те кaд причаш у свом овом лудилу,

слутња губи привид, огољела до костију,

постаје стварност, заборављена бол,

не желим да те одвлачим далеко.          

На истој плочи, налазе се и “Ако знаш било што“:

Желим да се стиснем уз тебе,

да те милујем,

да ти шапућем на ухо бисере,

да причам о слободи,

да се глупирам,

да ти кажем ох, ти лудо једна.

али и песма “Као ти и ја“:

Јутро на обали, као ти и ја,

јутро на обали, као ти и ја,

напуштени бродови пливају лијено,

расточене олупине, као ти и ја.

Мада га хрватска “списатељица“ Славенка Дракулић сматра “одвратним сексистом и мушком шовинистичком свињом“, жене које су га волеле сматрају га најнежнијим мушкарцем којег су икада упознале.

Током 1983. године, као тридесетогодишњак, Џони одлази у Амстердам. Импресиониран том средином, сматра да ће га Холандија пре него Америка која му је била циљ, широкогрудо прихватити као песника. Ту упознаје Жозефину Фрудмајер (Josephine Grundmeijer, рођ. 1959., Ф. Г.) с којом ће се венчати тек 1989. године. Оно што би многе зачудило, мени је било сасвим очекивано. Наиме, Џони је изјавио да се није оженио из љубави, већ из чистог интереса. Оно што је чињеница јесте да су касније љубавни стихови Џонија Штулића били углавном оријентисани на прошлост (‘‘My dear“, “Плави голуб“, “Флеш“ и др.) и да током накнадне соло каријере бар јавно није посветио ниједну песму својој супрузи. Разочаран, у песми “Плави голуб‘‘, каже:

Понекад је видим лежећи у сну,

као игру сјена на мом рамену,

бијело свјетло изнад површине тупих корака,

колико још има до очаја?

алудирајући на…

Од те, 1989. године, Џони живи у Холандији, у једном месташцету које се зове Хаутен, у близини Утрехта. Након рата је једино долазио  у Београд, последњи пут  1995. године када је издао соло албум “Анали“. Након тога више никада није крочио на тло бивше Југославије са образложењем да не жели да држи гитару на територији на којој је рат. Жозефина и Џони немају деце.

 “Престар сам. Конфучијев тата је имао 72 године када га је добио, зато је овај био паметан. Уосталом, живот је патња. Немам срца да некога унесрећим за цијели живот. Једна од могућности је клонирање“.

Џони се данас углавном бави превођењем грчких класика, што ће рећи да је научио старогрчки језик. Превео је Илијаду и Одисеју и написао неколико књига о периоду Азре. Поред тога, последњих година повремено снима песме у акустичној атмосфери и поставља на сајт youtube.

“Годи ми тај малограђански ред, наспавам се ко беба. Једино се, ето, распем кад се сјетим Сњежане Бановић. Друго јутро с клинцима ту на школском игралишту морам до бесвијести играт ногомет да је избијем из главе. Истрчим се за лоптом ко соб у вријеме парења, клинци ми се смију, дриблају ме. Јебеш му матер. Боље и то него да се ко Лајнер молим на Каменитим вратима и узалуд покушавам спојит кршћанство, будизам, хиндуизам и веганство. Продао сам милион плоча, платио све своје рачуне и овде немам баш ништа. Свуда сам гост. Да ме оваквог није узела једна Холанђанка не бих имао ни дома“.

Џони не комуницира са новинарима и не даје интервјуе. У спору је са издавачким кућама које му укупно дугују неколико милиона немачких марака збох кршења ауторских права. Последњи пут се огласио 2014. године када је тужио Плато, због неовлашћеног штанцовања његових књига. Но, противу наших новинара и њихових списатељских текстова, Џони је само један мистичан интелектуалац који ће вас радо прихватити уколико сте иоле културни и васпитани. И уколико нисте исфрустрирани.

Тог, 21. децембра 2018. године имао сам част да се уверим у то, лично, у неколико минута телефонског разговора са Џонијем Штулићем, који верујте ми, зна доста о “Ћаћку“ (у којем је био 1987. године) и Шумадији… Овај дан ћу памтити док сам жив и због тога своје колумне почињем причом о највећем генију и мистичару којег је Југославија имала после Николе Тесле, тј. причом о човеку који је био и остао велико неслагање са осредњошћу које је вазда владало овим просторима.

(крај првог дела)

Помоћна литература:

Полет, 3. октобар 1978. године

Панаотовић Бојан, (1993.): “Књига о Џонију“, Нови Сад

Јањатовић Петар, (2007.) “Илустрована ex YU rock енциклопедија 1960-2006.“, ауторско издање, Београд