Koga sam sve izgubio u 2018. godini?

е 2018. године, навршило се тачно сто година од завршетка Првог светског рата и рођења Нелсона Манделе и Ингмара Бергмана. Бранка Веселиновић, најстарија српска глумица, напунила је исто толико година. Кирк Даглас две више. Током лета, одржано је Светско првенство у фудбалу у Русији, а Србија је наставила да успешно пропада све дубље и дубље у глиб у којем се налази већ годинама.

Те тамне 2018. године најцрњи гавран слетео је 9. фебруара када је однео Небојшу Глоговца (30. 8. 1969 – 9. 2. 2018.), човека који је имао потенцијал и судбину Зорана Радмиловића, пркос Павла Вуисића, грлатост разјарене дивљачи и срце пречника Месеца.

Човек који је у том тренутку или бар у моментима који су обележили моју младост свакако био најквалитетнији глумац те средње генерације, док горе поменути не облете Београд и узе нам најбољег. Била ми је част гледати га уживо, једном, у овом неправедном животу у комаду “Сумњиво лице“. Разочаран сам. Звезда која ће заувек лебдети изнад нас.

Јесен. Није ми дозволила да коначно схватим да Драгана заиста нема, већ ми је и тог 14. октобра однела и Милену Дравић (1940-2018.). Њена признања Добричин прстен, Велика Жанка, Павле Вуисић и статуа Јоаким Вујић нису довољна да би посведочила о томе колико је значајна за југословенску кинематографију била. Могло би се рећи да је ипак она наша дива. Рођена је 5. октобра 1940. године у Београду, на Дорћолу. Прави је луксуз та срећа да сте живели у времену које су обележили Драган и Милена.

Легат Милене Дравић и Драгана Николића (1943-2016.) је отворен у Југословенској кинотеци у мају ове године. Остало је ћутање.

Предраг Пеца Ејдус (1947-2018.), стара гарда.

Рођен је 24. јула 1947. године у Београду. Озбиљан, а насмејан. У позоришту доминантан, на екрану препознатљив. До краја се изјашњавао као Југословен иако је рођен у мешовитом браку, Јеврејина и Српкиње. Свакој улози дао препознатљив шмек. Сатирао алкохол у енормним количинама, а носио га стоички. Наставио црну сезону коју је започео Преле, сезону одлазака оних Београђана који су били и остали шмекери до краја. Преминуо је 28. септембра 2018. године у Београду, после тешке болести.

Јелена Јовановић Жигон (1933-2018.), супруга великог мудраца и глумца Стева Жигона (1926-2005.).

Рођена је 3. новембра 1933. године у Београду. Током каријере није имала много квалитетних улога, али у маси је остала изузетно позната и цењена глумица специфичног осмеха и гласа. Популарност је стекла улогом Јелене Тодоровић у серијалу: Жикина династија. Преминула је у свом родном граду, 10. априла ове године.

Божидар Боле Стошић (1937-2018.), глумац чије име некако као и у случају Предрага Преже Милинковића (1933-1998.) нико сем оних правих филмофила није знао, рођен је 21. јула 1937. године у Скопљу, а школе завршио у Београду.

У серији “Породично благо“ играо Мачка, власника кафане и супруга Бете (Ева Рас, рођ. 1941.), али оно што је њега красило, као што је Душана Почека (1932-2014.) хипохондрија, јесте кратак фитиљ. Кроз сваку улогу испољавао нетрпељивост, дрхтавост и слабе живце.

Бернардо Бертолучи (1941-2018.), редитељ и сценариста par excellence. Обележио једно време иако га ниси могао видети последњих година баш често.

“Последњи танго у Паризу“ и “Конформиста“ су његови најпознатији радови. Политички је био доста активан најпре кроз своје филмове, јер се политика преплитала кроз сценарио, углавном. Мада, ни еротских кадрова није понестајало. Оскар за најбољу режију освојио за филм “Последњи (кинески) цар“.

Милош Форман (1932-2018.), амерички режисер чехословачког порекла, творац чувене “Косе“ која је касније и у Београд унела дух Бродвеја и хипи побуне.

Поред “Косе“, бар треба поменути и његова остварења “Човек на месецу“ и “Лет изнад кукавичјег гнезда“ који је освојио пет Оскара.

Астероид 11333 Форман је добио име по управо по њему.

Бранко Радаковић (1982-2018.), млада нада сликарства, поезије и режије.

Као гром из ведра неба погодила ме вест о његовој смрти коју сам чуо месец дана после његовог одласка и то савим случајно, читајући о његовом раду пре одласка на посао.

Неколико пута смо разговарали, иако је био чини ми се тип тешког човека, имао је све предиспозиције да успе.

Шарл Азнавур (1924-2018.), чувени француски композитор, глумац и певач, јерменских корена.

Протутњао кроз Србију пре четрдесет година. Велики хуманиста. Распродао преко 100 (читај: сто!) милиона винила. По стилу подсећао на нешто млађег колегу, Френка Синатру (1915-1998.). Само по стилу.

Своју Јерменију није заборавио, те је приликом катастрофалног земљотреса помогао финансијски своју земљу, а касније и основао хуманитарну организацију која се бавила Јерменијом, превасходно.

Монсерат Кабаље (1933-2018.), шпанска оперска певачица.

Током каријере снимила је енорман број албума. Сарађивала је чак и са Фредијем Меркјуријем (1946-1991.) фронтменом групе Queen, са којим је 1987. године снимила дует песму “Барселона“, која је касније постала химна летњих олимпијских игара које су одржане 1992. године у том граду.

Године 2011. наступала у београдској КОМБАНК Арени. Обележила је један век.

Арета Френклин (1942-2018.), краљица соула.

Легенда каже да је њен глас имао распон од четири октаве. Оставила неизбрисив траг у музици.

Играла je у филму “The blues brothers“.

Преминула од опаке болести панкреаса, у 77. години свог живота. Још једна од оних које су обележиле бар један век.

Оливер Драгојевић (1947-2018.), сплитски галеб.

Последње што смо у овом животу чули од Оливера Драгојевића, чули смо кроз дует са Жељком Бебеком (рођ. 1945. у Сарајеву), прошле године у ово време. Још тада рекох да је то најлепше што се могло чути те, заиста добре 2017. године.

Песма “Ако волиш ову жену“ остала је као оправдање једног живота. А ову годину памтићу по гашењу још једне звезде која је непрекидно лебдела и бдила над булеваром мог детињства.

Божидар Боки Милошевић (1931-2018.) чувени српски кларинетиста и виолиниста, шеф Народног оркестра Радио-телевизије Београд, професор музичке школе “Јосип Славенски“ и члан Београдске филхармоније.

Преминуо је 15. априла 2018. године у Београду, у 87. години живота.

У својој бранши био и остао најбољи.

Горан Стефановски (1952-2018.), поред тога што је био старији пет година од свог брата Влатка, био је и драмски писац.

Завршио је Филолошки факултет у Скопљу, одсек – енглески језик и књижевност. Студирао је драматургију на Драмској академији у Београду, где је и магистрирао.

Од 1986. године био је професор драматургије на академији у Скопљу. Преминуо је 27. новембра у Енглеској.

Каменко Катић (1935-2018.), био је један од најцењенијих југословенских и српских телевизијских водитеља и презентер временске прогнозе у ТВ дневнику на Радио телевизији Србије.

Још као студент почео је да ради као спикер на Радио Титограду, а потом и на Радио Сарајеву. Био је један од првих телевизијских спикера на Радио-телевизији Сарајево након њеног оснивања, да би 1962. године прешао у Београд.

Још један од оних који су обележили оно време.

Давиде Астори (1987-2018.), италијански фудбалер.

Под неразјашњеним околностима, његово беживотно тело пронађено је у хотелској соби у Удинама, 4. марта ове године. У том тренутку био је капитен Фиорентине. Раније играо за Кремонезе, Рому и Каљари. Испратило га је око десет хиљада људи. Катастрофично.

Маријан Бенеш (1951-2018.), уз Парлова, најбољи из своје области. Рођен је 11. јуна 1951. године у Београду. Пре свега, научио је да свира клавир и виолину.

Детињство је провео у Тузли, а први уговор потпсиује са Славијом из Бања Луке. Боксом се бавио до 1983. године. Разне повреде од којих највише повреда ока и повреда која је за последицу имала страдање гласних жица, заувек су га избациле из ринга. Отишао је, тихо, 4. септембра 2018. године.

Горан Буњевчевић (1973-2018.). Рођен је 17. фебруара 1973. године у Карловцу, а детињство је провео у Сплиту. Фудбалску каријеру започео је у сплитском Хајдуку, заједно са братом Мирком Буњевчевићем.

Након избијања рата, заједно са породицом преселио се у Београд. Током каријере наступао за Рад, Црвену Звезду и Тотенхем. Од 2016. био у извршном одбору Фудбалског савеза Србије. Крајем маја 2018. године имао је излив крви на мозак. Преминуо је 28. јуна у Београду.

Фадиљ Вокри (1960-2018.) једна од битних улога фудбалског клуба Партизан и репрезентације Југославије.

Поред Партизана, наступао и за француски Ним и турски Фенербахче. Преминуо је од последица срчаног удара, у Приштини, 9. јуна 2018. године.

Стивен Хокинг (1942-2018.), чувени енглески физичар. Као студент добио је прогресивну неуромоторичку болест која ограничава кретање и говор. Тај ретки облик болести моторних неурона (позната у пракси као Амиотрофична латерална склероза – “АЛС“) који га је постепено, али упорно парализовао током деценија није био препрека младом Стивену да оставари своје циљеве. Чак и након губитка говора, он је и даље био у могућности да комуницира путем уређаја за генерисање говора, у почетку помоћу ручног прекидача, а на крају коришћењем једног мишића образа. Његов животни рад представља, ако ништа друго, онда изванредну победу над тешким хендикепом. Умро је 14. марта 2018. године у 76. години живота.

Михајло Митровић (1922-2018.). Рођен далеке 1922. године у нашем граду, а дипломирао на Архитектонском факултету у Београду. Урадио је генералне урбанистичке планове за Зајечар, Трстеник, Пирот, Ниш, Бању Ковиљачу, Лазаревац и Врњачку Бању. Године 1980. изабран за редовног професора на Факултету примењених уметности у Београду. Пројектовао је и једну зграду у Паризу. Ипак, његово најзначајније дело је Генексова кула (Западна капија града Београда) на коју смо се сви попели бар једном у животу. Умро је у Београду, 20. децембра 2018. године. Од тог дана, титулу најстаријег Чачанина у сфери јавних личности носи Младомир Пуриша Ђорђевић (рођ. 1924.).

Мирко Алвировић (1946-2018.). САТ плус. Не само новинар и инструктор вожње него и најутицајнији саветник којег смо икада имали.

Кроз његову школу прошли су Владимир Петровић Пижон и глумица Дара Чаленић. И док стојимо на овом 2018. километру од нигде, како би се мало окрепили, драги Мирко, сумрамо шта нам је ова година однела. Твоје савете и предлоге за путовања, памтићемо вероватно док је и ове памети. Много ће воде Моравом протећи, док се појави неко ко ће бити компетентан да те замени.