„Srbija krvari“

Tema članka „Srbija krvari“ novinarke Torkit Trajhel objavljenog u listu „Velt“ je – emigracija iz Srbije, zemlje „kojoj preti kolaps: autobusi ne dolaze, nema više dobrih lekara, čitavi potezi zemlje propadaju“.

Navevši reči jednog vozača autobusa i jedne mlade prevoditeljke koji žele da napuste zemlju i svojoj deci ponude bolje životne perspektive, autorka članka objašnjava da „godišnje 50 do 70 hiljada Srba – u zavisnosti od izvora podataka – emigrira. Verovatno je takvih ljudi i mnogo više, jer mnogi odlaze samo na određen rok, na primer, da bi pomagali pri žetvi, i potom se vraćaju. A to ne obuhvata nijedna statistika. Opozicioni Savez za Srbiju čak govori o 600.000 emigranta u poslednjih šest godina. Lekari, zanatlije, negovatelji, varioci, higijeničari, frizerke ili vozači autobusa, u Nemačkoj, gde nema dovoljno kvalifikovanih radnika, ali i u Austriji i Skandinaviji, bivaju primljeni raširenih ruku. Za to vreme, Srbija, sa svojih sedam miliona stanovnika, krvari. Bogate zemlje Zapada profitiraju od migracije, ali ona za Srbiju ima zabrinjavajuće posledice.“

„Čitavi potezi zemlje propadaju“, citira autorka Jerga Heskensa. „Ovaj stručnjak za Balkan je savetnik srpskog predsednika Aleksandra Vučića nadležan za privredu. Poslala ga je nemačka vlada od koje za to dobija i platu.“ Heskens kaže da je emigracija jedna od najvažnijih društvenih tema, da mnogi Srbi ne vide više budućnost u svojoj zemlji, da je ekonomska situacija loša, da prosečna plata iznosi 500 evra, a da je stopa nezaposlenosti 12 odsto, ali u stvarnosti verovatno mnogo veća: „Ko radi samo jedan dan u godini, ispada iz statistike“. A tome treba dodati i da vlada, prema mišljenju nekih Srba, čini situaciju još lošijom, umesto boljom, piše Trajhelova, i nastavlja: „Od početka decembra održavaju se protesti protiv Vučića koji je optužen da pretvara državu u autokratiju. Čak i imućniji Srbi ne vide perspektivu. Oni koji to mogu sebi da priušte, angažuju privatnog nastavnika Nemačkog za svoju decu kako bi ona kasnije mogla da počnu život u Austriji, Nemačkoj ili Švajcarskoj.“

Autorka opisuje i razgovor sa šefom beogradskog Gradskog saobraćajnog preduzeća Slobodanom Milićem koji joj kaže da „Nemačke agencije dolaze ovamo autobusima, pokupe ljudi i onda ih razdele po Nemačkoj ili Holandiji“. Na drugom mestu on kaže: „Ovde već godinama imamo veliku fluktuaciju. Godine 2014. je 45 vozača otišlo u inostranstvo, prošle godine ih je već bilo 249“, piše, između ostalog, u tekstu Torkit Trajhel koji je objavio Velt.

Saša Bojić, DW