Prethodni članak
Dan žalosti, bre!
PIŠE: Aleksandar Bećić
Da smo mi normalna država, danas bi, zbog šestorice poginulih radnika koji su život izgubili u Sibiru, u celoj zemlji bio muk. Ne bi nas sa TV kanala ružičasto-bulevarskih kompanija zaskakale kojekakve silikonske sponozoruše sa svojim novim projektima. Bio bi muk. Svuda. Ne samo u kafićima, na televizijama i radio stanicama. Tako bi bilo i u školama, i u firmama. I zastave bi, o da, bile na pola koplja.
Ponekad mi nije jasno u kakvoj zemlji živim. S jedne strane, narod koji je jadan i na ivici siromaštva za tren oka sakupi milione za lečenje. Isti taj narod bez obzira na to da li je u partiji na vlasti ili je u opoziciji, ili nije u partiji – skoči da pomogne poplavljenima. A s druge strane, vlast tog naroda ćuti kada izgubi šest života na nekom tamo gradilištu, hiljadama kilometara daleko. Umesto da je već danas proglašen dan žalosti.Tako bi bilo u normalnoj zemlji.
Ne bi se čekala imena i prezimena.
Ne bi se razmišljalo o godištu i poreklu. Ne bi se govorilo o stručnoj spremi. Uradilo bi se ono što je krajnje ljudski. Kao što se radi u celom svetu.
Ovako – moramo da razmišljamo zašto se vlast (u ovom slučaju ovaploćena u liku i delu Aleksandra Julina, ministra u pokušaju) tako bezdušno ponaša prema senima poginulih srpskih građevinaca.
Moramo da razmišljamo zašto srpski ambasador u Rusiji njegova ekselencija Slavenko Terzić nije otišao još juče ujutro na zgrarište gradilišta da vidi koji su to ljudi poginuli. Šta, daleko je od Moskve do Sibira? Njegova ekselencija, inače istoričar i akademik ne može da prevali tako mnogo kilometara???
Oprostite na prostakluku, ali me zaista zabole dupe.
I nemojte mi, molim vas, pričati o tome kako takve poslove ne obavlja ambasador. Jer to, jednostavno – nije tačno. Mogao bih vam navesti na desetine manje kritičnih situacija gde se odmah pojavljivao ambasador.
Nije mi, onako ljudski, dovoljno da na stranici našeg ministarstva spoljnih poslova pročitam informaciju kako je, „prema primljenim podacima od Ministarstva za vanredne situacije Ruske Federacije, na zahtev ambasade Republike Srbije u Moskvi, šest radnika srpske nacionalnosti nastradalo je u požaru na sibirskom poluostrvu Jamal, u mobilnom naselju kod grada Salehard (oko 3 000 km od Moskve).“
I zaista me ne interesuje što je „analiza uzroka nesreće još uvek u toku“ i što „Ministarstvo spoljnih poslova očekuje izveštaj u što skorijem roku“. Naročito me ne interesuje što je „Ambasada Republike Srbije u Moskvi je u stalnom kontaktu sa nadležnim organima i uputila je predstavnika na mesto nesreće“.
Ne, u toj dalekoj sibirskoj nedođiji nismo izgubili naučnike. Niti umetnike. Nismo izgubili ni sportiste. Ni vojnike. Izgubili smo radnike. One koji su otišli 5.000 kilometara daleko od kuće da bi zaradili novac s kojim bi hranili svoju porodicu.
A to se mora poštovati.
Jer nisu tražili pomoć od države. Nisu rekli da nemaju šta da rade. Nisu se žalili na krizu i nemaštinu. Jednostavno su otišli su da pronađu posao. Da zarade za svoje najbliže.
I izgoreli su.
Njih šestorica.
Njih ne bismo smeli da zaboravimo. A zaboravićemo, iako će se ministar Julin svim silama upirati da nam objasni kako će država brinuti o porodicama poginulih.
Šest radnika je izgubilo život tamo daleko.
I to je gorka istina.
Ova zemlja je zbog njih morala da već danas spusti zastave na pola koplja. Ali nije. I to je gorka istina. I sramota. Ove vlasti. Ali i nas.
Ne bi se razmišljalo o godištu i poreklu. Ne bi se govorilo o stručnoj spremi. Uradilo bi se ono što je krajnje ljudski. Kao što se radi u celom svetu.
Ovako – moramo da razmišljamo zašto se vlast (u ovom slučaju ovaploćena u liku i delu Aleksandra Julina, ministra u pokušaju) tako bezdušno ponaša prema senima poginulih srpskih građevinaca.
Moramo da razmišljamo zašto srpski ambasador u Rusiji njegova ekselencija Slavenko Terzić nije otišao još juče ujutro na zgrarište gradilišta da vidi koji su to ljudi poginuli. Šta, daleko je od Moskve do Sibira? Njegova ekselencija, inače istoričar i akademik ne može da prevali tako mnogo kilometara???
Oprostite na prostakluku, ali me zaista zabole dupe.
I nemojte mi, molim vas, pričati o tome kako takve poslove ne obavlja ambasador. Jer to, jednostavno – nije tačno. Mogao bih vam navesti na desetine manje kritičnih situacija gde se odmah pojavljivao ambasador.
Nije mi, onako ljudski, dovoljno da na stranici našeg ministarstva spoljnih poslova pročitam informaciju kako je, „prema primljenim podacima od Ministarstva za vanredne situacije Ruske Federacije, na zahtev ambasade Republike Srbije u Moskvi, šest radnika srpske nacionalnosti nastradalo je u požaru na sibirskom poluostrvu Jamal, u mobilnom naselju kod grada Salehard (oko 3 000 km od Moskve).“
I zaista me ne interesuje što je „analiza uzroka nesreće još uvek u toku“ i što „Ministarstvo spoljnih poslova očekuje izveštaj u što skorijem roku“. Naročito me ne interesuje što je „Ambasada Republike Srbije u Moskvi je u stalnom kontaktu sa nadležnim organima i uputila je predstavnika na mesto nesreće“.
Ne, u toj dalekoj sibirskoj nedođiji nismo izgubili naučnike. Niti umetnike. Nismo izgubili ni sportiste. Ni vojnike. Izgubili smo radnike. One koji su otišli 5.000 kilometara daleko od kuće da bi zaradili novac s kojim bi hranili svoju porodicu.
A to se mora poštovati.
Jer nisu tražili pomoć od države. Nisu rekli da nemaju šta da rade. Nisu se žalili na krizu i nemaštinu. Jednostavno su otišli su da pronađu posao. Da zarade za svoje najbliže.
I izgoreli su.
Njih šestorica.
Njih ne bismo smeli da zaboravimo. A zaboravićemo, iako će se ministar Julin svim silama upirati da nam objasni kako će država brinuti o porodicama poginulih.
Šest radnika je izgubilo život tamo daleko.
I to je gorka istina.
Ova zemlja je zbog njih morala da već danas spusti zastave na pola koplja. Ali nije. I to je gorka istina. I sramota. Ove vlasti. Ali i nas.
Izvor: Kolumnista
Konačno nećemo nestati dok imamo sinove koji ovako reagujju,čestitam i pridružujem se,dan žalosti ,nego sta.,
Свака част да је Стојан ово објавио, а Александар написао.
Туга за те јадне људе који су трбухом за крухом изгубили животе.
Мора свака држава да обезбеди народу свом довољно хлеба, па нека влада ко хоће, али лекови, хлеб, грејање… Минимум потрошчка корпа.
Дан жалости, него шта!
И не само то, него да се обезбеде породице погинулих из државних средстава, осим ако су радници отишли због луксуза да спавају у баракама у Сибиру, што је тешко поверовати.Муке су то!
Posle ovog članka možda se ministar Julin, nadležan za resor rada, seti da uzvišenom vođi predloži proglašenje dana žalosti.
Mnogo toga su uradili posle reakcije javnosti, pa sam ubeđen da će i ovog puta reagovati naknadnom pameću.
Moj šurak živi u Batajnici i dva njegova sina od 38 i 35 godina rade baš na tom poluostrvu Jamalu,samo susedno gradilište.Čujemo se i vidimo se preko skajpa.Tragedija za sve,a naročito za te porodice.Naravno iskreno saučešće za njih.Bećiću,komentar sasvim na mestu.Dan žalosti,naravno,Možda i dva.A zar je Srbija zadnjih skoro tri godine normalna zemlja?
Nažalost ,surova istina od koje mnogi okreću glavu.Država je pokradena i još nas čerupaju.Nažalost Julina to radi tako,profesijonalno-on se iškolovao na vreme, a ima ih još dosta-što naš narod kaže—isti konji samo drugi pokrovci–.Ovo što se desilo je tuga ,siromašnog naroda.Iskreno saučešće porodicama
U ovoj zemlji cveta samo prostitucija,jer uz kriminal i lopovluk,taj poso je najplaćeni .