Čovek je slobodan ako je ličnost

Krajem godine objavljena je stota knjiga biblioteke „Alef“ izdavačke kuće „Gradac“ iz Čačka. To je knjiga eseja Svetislava Basare Na ivici, Ideologija heliocentrizma, a prva je bila Jeretičke lekcije H. L. Borhesa. U našoj kulturi, jednoj od poslovično skrajnutih oblasti interesovanja državne politike, i ova biblioteka i njen izdavač su simboli misionarske upornosti i istrajnosti u nameri da se ne odustane od najboljeg i posebnog, kao glavnih merila prilikom biranja tekstova koji će postati knjiga u „Alefu“.

Razgovor sa Brankom Kukićem, osnivačem i izdavačem „Gradca“, podsećanje je da je istrajavanje na vrednostima moguće.

„VREME“: Ako je tačno da naziv i izbor prve knjige biblioteke „Alef“ određuju sliku koju izdavač šalje publici, zašto ste počeli sa Borhesom? Šta ste hteli da poručite njegovim Jeretičkim lekcijama?

BRANKO KUKIĆ: Sve u vezi sa „Grad-com“ ima simbolično značenje: od naslova edicija do sadržaja knjiga. Kada sam pokrenuo biblioteku „Alef“, Borhes je bio pisac broj jedan u svetu. Sve se vrtelo oko njega. Oko njega se bila sjatila čitava planetarna kreativnost. On je otkrio ono što smo svi znali i nosili u sebi, ali nismo imali ideju na koji način da to iskažemo. Posle raznih izama, revolucija, ideologija, pojavio se jedan univerzalni čovek koji bi, da nije pisao knjige, mogao da bude književni lik. On je u svojim pričama i pesmama skupio sve one simbole i figure koje grade priču o univerzumu i čoveku u njemu: beskonačnost, večnost, lavirint, ogledalo, večnu knjigu, ljudsko pamćenje… Time je na jednom mestu skupio sve ljudsko iskustvo, a mi smo preko njega dobili čovečanstvo na dlanu – čovečanstvo koje prebiva u istoriji, u mašti, u religijama, u svakodnevnom životu, u vidljivom i nevidljivom. Pored svega toga smo svakodnevno prolazili ne primećujući ga. Kakva ljudska ograničenost! On je to na virtuozan način sažeo, spakovao u jednu tačku koju je nazvao Alef. A i ta tačka je bila poznata – sreli smo je kod Blejka, kod Bretona, kod Tejara de Šardena, u kabali, u hrišćanstvu. Ali Borhes je bio genije sublimacije, jer je čitav svet smestio u zrno peska. Interesantno je da sam Borhesovu najčuveniju knjigu Maštarije – koju je 1963. objavio beogradski „Nolit“ (urednik je bio Vasko Popa) – kupio na rasprodaji za jedan dinar, a paklo cigareta koje sam tada pušio bilo je dvadeset puta skuplje od te knjige. Ta tadašnja slučajnost i bizarnost učinile su mi se kao dobar znak. Nesvesno sam u tome istovremeno video nešto talično i važno. To me je poučilo da treba verovati u slučajnost i da su u njoj možda skrivena najveća otkrivenja.

Ako u vremenu populizma kakvo je naše opstaju „Gradac“ i „Alef“, šta čovek da misli o takvom vremenu? Da li ima nade za vrednost?

Prva pomisao je da u našem društvu i kulturi ništa nije dovršeno niti shvaćeno. Kod nas je sve podeljeno na jedan sumanut, neprirodan i nelogičan način. Primera radi, ovde postoje ljudi u svim oblastima rada koji stvaraju vrhunska dela, vode vrhunske poslove i imaju vrhunske ideje, a država – kao iz nekog inata ili prokletstva – podržava one koji nas direktno vode u propast, prave nam i moralne i materijalne dugove, proćerdavaju veliku imovinu, sramoteći nas usput na svakom koraku, prave od pametnog sveta budale i slepce kod očiju. Ovde je smisao za gubitak, obmanu i vaćarenje loz koji uvek dobija. Dakle, moj odgovor na postavljeno pitanje jeste da se kod nas vodi neprestani razgovor između Ludog i Zbunjenog.

Kako biste opisali izdavača? Kakav je on čovek? Mislim na srpskog izdavača.

Budući, dakle, da su ovde Lud i Zbunjen glavne ličnosti u politici, ekonomiji, prosveti, trgovini, parlamentu, kafani, onda je tako i u izdavaštvu kao jednom za ovo društvo krajnje perifernom i ništavnom poslu. S jedne strane, ovde postoji nekoliko vrhunskih izdavača s kojima bi se ponosile vrhunske kulture, a s druge strane je agresivna većina neukih pomodaraca, zagađivača željnih promocije na brzaka i lake love. Nesreća je u tome što je ovde izdavanje knjiga postalo moda i trend. Kada pogledate šta se sve ovde piše i objavljuje, pomislite da ste došli u ludu kuću u kojoj ćete sresti simulaciju svih mogućih struka i stručnjaka, gde će vam neka jebiluda održati, recimo, predavanje o Vasi Pelagiću, koji takođe nije bio najtačniji. U suštini, današnje naše izdavaštvo je odraz podeljenosti ovog društva – s jedne strane su odsustvo znanja, kriterijuma, a bogami i pameti, a s druge su visok ukus i profesionalizam.

Zašto je baš stota knjiga „Alefa“ zbirka eseja Svetislava Basare Na ivici, iako ste je već objavili kao prvu knjigu u ediciji „Lađa“ još 1987. godine?

Basara je na ovim prostorima danas najznačajniji pisac. On u svojim knjigama prikazuje sve osobine ovog prostora i mentalitet onih koji ovde žive. Ne treba izgubiti iz vida da je on svojom knjigom Fama o biciklistima napravio prevrat u našoj savremenoj književnosti, kao što je pedesetih godina to učinio Vasko Popa u našoj poeziji. Basara je takođe pisac koga je nemoguće imitirati – ko se ugleda na njega odmah postaje Basara. Ne trebaju vam ni Bodrijar ni Virilio da biste shvatili šta se danas mota oko čoveka – Basara je to davno ukapirao. Knjiga Na ivici upravo govori o ljudskoj gluposti, ludilu, zbunjenosti, očaju i patnji.

Da li još uvek verujete da je moguće uspostaviti kulturu duhovnosti, kao što ste verovali u programskom tekstu napisanom povodom stotog broja časopisa“Gradac“? Da li bilo gde u današnjem svetu postoji takva kultura?

Tekst koji pominjete, a objavljen je 1991. godine, bio je neka vrsta manifesta saradnika časopisa „Gradac“. Namera je bila da u vremenu koje dolazi – posle meteža koji se događao na ovom prostoru – povežemo tri važna puta: da se uspostavi hijerarhija vrednosti, koja će biti zasnovana na afirmaciji najboljih, i da se naša tradicija zaštiti od napasti primitivizma koji se tada bio nadvio nad našom kulturom, da se odbranimo od stihije mržnje, laži, izmišljotina onih koji su pomešali ideologije, religije, poreklo, jezike, legende, vradžbine, trabunjanja i ludovanja. Ali društvena previranja, a pre svega politička, pokazala su da narod u Srbiji nije bio spreman da krene novim putevima koji su mogli da nam pomognu da spoznamo sami sebe, da ispravimo svoje zablude i da se priključimo na realnost. Ispostavilo se da je do današnjeg dana problem naroda na ovom području Evrope samospoznaja. Ali – prema davnom utvrđenom pravilu – ovde masa, gomila ili rulja ne može sama da donese odluku, nego joj je potrebno da je neko drugi „samospozna“. Zbog toga traži vođu. I zbog te nakaradne osobine i potrebe, u Srbiji se nikada nije postavljalo pitanje vođe. Taj konkurs je ovde stalno otvoren. Problem vođe je prisutan uvek kada nisi sposoban da doneseš odluku prema svojoj pameti, nego se savijaš prema prvome koji se samoproglasi za vođu. Na nesreću, mi u novijoj istoriji nismo u vođama imali državnika koji je umeo da narod uputi prema nekom cilju. Ovaj narod je birao vođu ne prema cilju, nego iz straha, iz bezglavosti ili iz udvorištva. Zbog toga se ovde sve završavalo u nekoj jaruzi, kao kod Radoja Domanovića u onoj njegovoj priči. I kada narod u nekom trenutku priviđenja, a ne prosvetljenja, vidi da je vođa slep, onda se pomami, kune, vređa, ruši sve pred sobom, jurca bez glave, tutnji kao nepogoda, zapomaže i leleče, ili se pravi lud. Pa tako sve do trenutka kada mu se navije ona stvar da traži novog vođu. U čuvenoj knjizi Pobuna masa (objavljenoj, inače, u „Alefu“) Ortega i Gaset kaže i ovo: „Kada vidim da nekom čoveku ili grupi olako i neprestano pljeskaju, u meni se rađa žestoka sumnja da se iza izuzetnog dara u tom čoveku ili grupi krije nešto nečisto.“ Dakle, ovaj proces, ovo političko i moralno slepilo je vrhunac ovdašnje spoznaje realnosti. O tom slepilu sam svojevremeno pisao u „Vremenu“ sa namerom da podsetim da su najumniji naši ljudi davno pisali o tome. Sve se nalazi u knjigama, ali knjige malo ko čita. Ovde se više čita iz šoljice za kafu nego iz pameti. U pomenutom tekstu sam naveo ideju jednog dičnog Srbina koji je svojevremeno predlagao da se pobiju svi učeni ljudi u Srbiji, jer kvare izvornu čistotu srpskog naroda. Koristim i ovu priliku da se odužim tom „geniju“.

Vaša izdanja kupuju i čitaju ljudi koji imaju interesovanja i stavove koje zastupaju vaše knjige. Šta je sa novom publikom i sa onima na čije mišljenje bi mogle da utiču vaše knjige?

Knjige iz „Alefa“, kao i mnogi brojevi časopisa „Gradac“, kritički se odnose prema savremenom svetu. Na taj način se razvija misao koja nije dirigovana ideologijama, totalitarizmom religija, prekomernom upotrebom tehnologije, pomodarstvom, spektaklima i kvaziumetnošću. Globalizacijom svet gubi suštinu jer se pretvara u formu. Svet se pretvara u ljušturu ispod koje zjape ispraznost i odsustvo bića, prelazi u multiplikaciju, što je oblik entropije i prezasićenog rastvora. Na gotovo svakoj tački planete događaju se identične stvari. Svet je u suštini postao oblik dosade. Umetnost postaje proizvod iz mašine. Ima čak i etiketu sa datumom proizvodnje i rokom upotrebe. Čovek postaje suvišan, a i on ima etiketu. Dakle, ovo su knjige za one koji se ne mire sa svetom kakav je danas, za one koji strepe da će nas na ovom putu sve prekriti – kao u jednom Beketovom komadu – poslednja prašina.

Koje su knjige iz „Alefa“ ostavile posebnog traga u našoj javnosti?

Bilo je dosta takvih knjiga, ali ću izdvojiti dve obzirom na političku situaciju u kojoj se nalazimo. Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea je najprecizniji priručnik za vladanje masama. Sećam se da je predstavnik jedne političke stranke u jednoj beogradskoj knjižari odmah kupio sto primeraka. Prodati broj primeraka te knjige (a još se solidno prodaje) govori koliko je ovde – među političkim diletantima – ogromna i neutaživa glad za vlašću da njenu tehniku žele da pretrukuju iz tuđih knjiga, jer su nemoćni da išta sami izmisle. To su nepopravljivi jediničari, ponavljači, lenčuge i totovi. A takvi se uvek ponašaju kao „žilavi primitivci“, kako je za njih govorio Jonesko. Druga knjiga je Brevijar za političare kardinala Mazarena, ovde malo poznatog opasnika, za koga je Umberto Eko u predgovoru rekao da spada u najpokvarenije ljude na svetu, jer je podučavao političare kako da u gadluku i pokvarenluku prevaziđu sebe. Umesto, na primer, da pročitaju De Golov govor koji je u najtežim trenucima za Francusku održao Francuzima iz Engleske da podigne narod, oni traže poduke kako da obrlate narod. Kod nas se sve sjatilo u onu Marićevića jarugu u kojoj je slavljen – zamislite! – veliki državni praznik.

Koliko je Srbija prisutna u globalnom svetu o kome govorite, u kontekstu aktuelnih političkih događaja?

Meni Srbija danas liči na pojavu sa nekog festivala mađioničara: jedan nas izvlači iz šešira u obliku svilene marame, drugi u vidu belog goluba, treći kao šarenu lažu, četvrti kao ribu-devojku… A u realnosti Srbija u stvari ne postoji – ona je čista halucinacija i utvara. A što je najgore i najsmešnije, mi sebe doživljavamo zavisno od mađioničarevog trika. Srbija je deo trgovine na neviđeno. S njom se trguje đuture. Sećam se da mi je davno jedan pametan čovek govorio da je za Srbiju najbolje da je nekom prodamo, da je taj kupac malo prepravi i dotegne kako bismo živeli kao normalni ljudi. Sada vidim da bi to bio dobar dil.

Za stanje koje opisujete navode se mnogi uzroci: karakterologija naroda, dugogodišnje robovanje, ratovi, komunistički režim, slaba ekonomija, obrazovanje… Šta još može da se doda?

Nešto što se zaboravlja i preko čega se olako prelazi jesu naša istorija i književnost, a posredstvom njih ovde postoji problem individualnosti. Da se u našim školama, na fakultetima i institutima izučavala istorija isključivo zasnovana na činjenicama, prema naučnim metodama i bez padanja u trans, da u našoj književnosti nisu toliko škripale gusle, zavijale zurle i da se nije toliko uktalo od derta, da se sve u životu nije treslo od pokliča i parola, da nije bilo slavljenja pobeda iz kojih se malo ko vraćao živ, mi bismo danas imali društvo utemeljeno na razumu, istini i toleranciji. To društvo sigurno ne bi bilo moćno, ali bi bilo realno, čestito i neometeno u razvoju. Barem bi svaka stvar bila na svom mestu, a većina ljudi svoji na svome. Zašto je sve bilo onako kako nije bilo, razlog je što se u Srbiji nije podsticala, razvijala i poštovala individualnost. Jedino čovek nezavisan od vlasti, od ideologije, od siromaštva, dugova i straha ima moć da spozna istinu i da upravlja realnošću. Sve ostalo je ucena, zabluda i slabost. Jer čovek je slobodan onoliko koliko je – ličnost. To je prvi uslov za odgovornost i stabilnost. Taj fenomen nije od juče, niti se samo ovde događa. Još je Bodler u Francuskoj – inače veliki kritičar svega masovnog – o ovome govorio u vremenu i društvu u kome je živeo i bio proganjan: „Ovde svako hoće da liči na sve, ali pod uslovom da svi liče na njega. Otud uništavanje svakog originalnog karaktera.“ Eto, kao da svet funkcioniše kao kopir-mašina. Setite se onih pola veka komunizma. Sećate li se svih onih budaletina, poltrona, folera, neradnika, opsenara i prevaranata koji su se ovde bavili društvenim radom i društvenim naukama? Pa oni su bili proglašeni za intelektualce i umne glave, za „elitu“ jednog vremena. Oni su smrsili konce razumu i istini. Oni su proizveli ove današnje koji su gori od njih. Ovde se istorija ne ponavlja; ovde istoričari ponavljaju jedni druge.

I šta sada?

Sada ćemo da čekamo ne bi li se neko pojavio sa nekom spasonosnom idejom, mada mislim da su kroz istoriju mnoge ideje vodile čovečanstvo u propast. Ideje su često ili oblik haosa ili oblik nekorisnih izmišljotina. Andrić je rekao jednu jezivu misao: „Oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi.“ Najvećeg svoga učitelja Vergilija Dante je strpao u Pakao. A sve je lepo objasnio Mark Tven: „U Raj se ide zbog lepog vremena, a u Pakao zbog ekipe.“ Pametnom čoveku je dovoljno da pogleda kroz prozor, pa da izgubi volju za bilo čim.

Vreme, Sonja Ćirić