Kako je Metalac bio na udaru inspekcije

Da je sreće, tačnije pameti, Dragoljub Vukadinović bi bio pravilo, a ne izuzetak. Jedan je od retkih uspešnih privrednika bez epiteta kontroverzni, bez afere, bez partijskih članskih karata, bez pompe.

Po novinama ljudi najčešće pričaju kako bi trebalo uraditi ili napraviti ovo ili ono… Ovo je priča čoveka koji je i uradio i napravio. Od 60 godina postojanja gornjomilanovačkog „Metalca“, Vukadinović je u njemu 45 godina. Prošao je najlogičniji put od proizvodnje, laboratorije, mesta tehničkog pa generalnog direktora, a poslednjih 14 godina je predsednik „Metalac grupe“ i uprave Metalca. Da li je na početku karijere mogao da zamisli kako će ga do poslovnog vrha odvesti šerpe i lonci?

– Nisam to ni sanjao, pogotovo što je moja poslovna karijera počela u Valjaonici bakra u Sevojnu, a sledeće dve i po godine, pošto sam se oženio devojkom iz Slavonije, radio sam u Železari Sisak. U Gornji Milanovac i „Metalac“ sam došao pukim slučajem jer sam želeo da pređem negde u Srbiju. Izbor je pao na Milanovac, mesto u kojem se odmarao moj autobus kada sam išao na studije u Beograd. I tako sam došao u fabriku koja je bila daleko iza nivoa fabrika u kojima sam radio ranije. Osim toga, bila je najlošija od svih fabrika koje su proizvodile posuđe u Jugoslaviji, a bile su četiri.

Čime i kako ste uspeli da probirljivom svetskom tržištu nametnete jedan proizvod iz male Srbije i malog grada?

– Moj cilj je bio da se dokažem i da podignem fabriku na viši nivo. Kao inženjera interesovalo me je kako da prenesem ono što se radi u svetu, a kao mladom šefu proizvodnje pružila mi se prilika da diktiram i kvalitet proizvodnje i rokove isporuke. Mislim da sam najpre kroz te dve stvari doprineo da „Metalac“ postane prepoznatljiv – da postane firma koja garantuje kvalitet i isporučuje robu na vreme i bez reklamacija. I kasnije, kao generalni direktor insistirao sam na tim dvema stvarima pa je Metalac danas i u Evropi i u svetu prepoznat kao firma sa srednjevisokim kvalitetom robe i odgovarajućim cenama, a takmičimo se samo sa najboljima u svetu. Izlažemo na najvećim svetskim sajmovima, prošle godine smo posuđe izvozili u 26 zemalja, a kad gledam ostale proizvode na nivou „Metalac grupe“, izvozimo u oko 40 zemalja.

Da li je u poslu bilo sve na vama i na radu ili je postojalo još nešto?

– Pre svega, svakog posla sam se prihvatao da bih ga uradio, ne da bih imao titulu ispred imena. Funkcija generalnog direktora, a zaposleni su hteli da to budem ja, bila mi je motiv i mogućnost da uradim stvari na svoj način i po novim merilima. Najpre sam se trudio da okupim stručne, dobre i kvalitetne ljude, koji to sa mnom mogu postići. Znao sam da samo ljudi iznad proseka vuku napred, oni prosečni i ispod proseka samo slede. Od preduzeća sam napravio složnu porodicu i volim da kažem da sam ja samo kormilar koji je usmerio brod u dobrom pravcu, a radnici složno veslaju ka cilju. Danas zapošljavamo 2.200 ljudi i ponašamo se tako da zaista razvijamo kapitalizam sa ljudskim licem. Kapitalizam, u smislu dobre organizacije, produktivnosti i kvaliteta, ali sa druge strane, firma mora da misli o socijalnim potrebama radnika po raznim osnovama. „Metalac“ dugi niz godina godišnje izdvaja preko milion evra za društveno odgovorno poslovanje.

Da li je, u kontekstu svega što se dešavalo sa srpskim fabrikama, uputnije pitati kako „Metalac“ nije propao nego kako je uspeo?

– „Metalac“ nije propao, da ne budemo lažno skromni, zato što je imao sreću da mu se u presudnom trenutku na čelu zadese ljudi kojima je bilo bitnije kako da opstane fabrika sa 1.200 radnika nego kako će neko od njih pojedinačno iz tog procesa izaći bogatiji za sto, dvesta, trista ili petsto hiljada maraka. Želeli smo da iskoristimo prvu priliku u tranziciji da sa pasivnog socijalističkog načina rada pređemo na novu filozofiju poslovanja i upravljanja. Vodio sam se logikom da ono što je dobro za radnike, dobro je i za mene, da privatizaciju uradimo po zakonu i svi radnici postanu vlasnici. Ako si sam vlasnik, nisi ništa uradio, ako smo svi vlasnici, onda smo svi odgovorniji i lojalniji smo firmi. Posle dvadeset godina, otkako je potpuno završena tranzicija u „Metalcu“, vlasnici 55,5 odsto akcija firme su zaposleni, 42 odsto investicioni fondovi i dva-tri odsto su pojedinci iz regiona.

Dragoljub Vukadinović sa sinovima, obojica rade u Metalcu. FOTO: PIROSHKI / PROMO

Vaše preduzeće je preživelo, mnoga nisu. Je li moralo ovako, jesmo li morali raskrčmiti sva ta preduzeća?

– Mislim da su napravljene dve velike greške. Prvo, kad je Ante Marković započeo transformaciju, Srbija je bila glavni kočničar te tranzicije. Onda je Ante otišao, ostale su republike. U Srbiji je veliki broj ljudi koji su se nalazili na čelu relativno uspešnih firmi bio učlanjen u Socijalističku partiju, a oni nisu imali mig od partijskog vrha da uđu u proces tranzicije. Na to su došle sankcije i stvar je propala. U tom periodu je svega tristotinak od 15.000 firmi u Srbiji izvršilo vlasničku transformaciju i te su firme manje-više i sada uspešne. Druga velika greška napravljena je 2001. godine, posle ove naše „oktobarske revolucije“, kada je vlast prvo privatizovala uspešne firme, pivare, fabrike duvana, lekova i slično, a stavila je u stendbaj 120 velikih fabrika kojima je transformacija bila potrebnija. I one su tavorile ili nazadovale da bi ih konačno dotukla velika ekonomska kriza 2008. godine i njima više nije bilo spasa.

Postoji interesantna priča o oporuci vašem nasledniku na mestu generalnog direktora. Ispričajte je?

– Nisam ja izmislio tu priču, negde sam je pročitao, ali sam je se setio kad sam 2005. godine predavao dužnost. Tada sam pred skupom gde sam obznanio da neću više biti direktor rekao da hoću da pomognem mom nasledniku i ostavljam mu tri koverte da ih otvara redom kad mu bude teško. U prvoj piše kako da reši problem ako su ljudi nezadovoljni, u drugoj nešto slično, a u trećoj stoji: „ako si došao do ove koverte, piši nove tri i traži naslednika“. Nažalost, Petrašin Jakovljević, koji je sve ove godine vodio „Metalac“, nije ih otvorio, umro je početkom 2018. godine. Bio je vrstan rukovodilac, a ja sam koverte predao novom direktoru.

Niste bili u politici ni u strankama. Kako ste uspeli?

– Sačuvao sam se tih velikih pritisaka tako što sam svim mojim saradnicima stavio do znanja da smo mi ljudi koji znaju posao u struci i privredi, a ne znaju da se bave politikom i da onaj ko želi da se bavi politikom ne može biti moj saradnik. Tako, za ove tri decenije mi nismo imali političare u firmi, čak ni trećerazrednog. Potičem iz mnogobrojne porodice, sedmoro nas je bilo u oca i majke, a otac mi je bio domaćin i čovek od reči i ostavio mi je u nasledstvo časno i neukaljano prezime. Ja imam dva sina i četvoro unučadi i hteo sam da i oni od mene naslede taj najvažniji kapital. Tako, da ako me pitate šta mi je najveći uspeh, to je što sam ostao slobodan. Slobodan od politike, od kriminala, od korupcije i afera.

Lepo je što vi niste hteli u stranke, ali znamo da to nije dovoljno. Šta mislite kako su vas pustili da napravite i učvrstite firmu?

– Zato što smo radili apsolutno sve po zakonu. Imao sam u jednom periodu čak i po četiri inspekcije dnevno. Finansijskoj direktorki sam rekao da se državi mora dati sve što je zakonom propisano jer „Metalac“ i mene nema ko politički da zaštiti, može nas zaštiti samo ispravnost u radu. Tako je i bilo.

Kako vam izgleda današnja slika srpske ekonomije?

– Gledano generalno, vide se pozitivne stvari. Nemamo inflaciju, imamo stabilan kurs, neke stvari se mogu planirati i na duži rok, ali ne krećemo se u dobrom pravcu i to ne samo što se tiče ekonomije. Ne gradimo i ne učvršćujemo institucije, ne izgrađujemo društvo, ne unapređujemo vladavinu prava i sudstvo, zapuštamo obrazovanje. Pametni i obrazovani nam odlaze u svet, ostaju oni sa sumnjivim kvalitetom diploma i zauzimaju njihova mesta. Ti ljudi nas ne mogu odvesti napred. Drugo, domaći investitor nije poželjan i nije ravnopravan sa stranim investitorima. Ljude koji su ovde došli do nekog imetka i kapitala, odmah proglašavamo tajkunima ili lopovima, često neopravdano. S druge strane, ja kao privrednik znam ko je ministar privrede i to je sve. Tri godine ga nisam video ni čuo da je izašao i rekao u kom pravcu treba da nam se kreće privreda, koje beneficije možemo da očekujemo od države, ništa.

Da li razvoj može da se bazira samo na stranim investicijama?

– Možda bi i moglo kad bi to bile visokotehnološke investicije, ali struktura sadašnjih investicija je takva da je bitno da si zdrav i da nisi daltonista. Čarapare, tekstil, kablovi… To kako je otvoreno, tako će jednom i da se ugasi i ode. A dobijaju jako velike subvencije. Kada smo iz stečaja, u koji je milanovačkog proizvođača auto-delova gurnuo neki privatnik, mi kupili tu fabriku – konkurisali smo za subvenciju, koja je tada iznosila 10.000 evra po radniku. Šest meseci smo pripremali dokumentaciju, a na kraju nam je odobreno samo 4.000 evra po radniku. I naravno da nismo hteli da uzmemo jer bismo tako potcenili sam „Metalac“! Pa zar fabrika koja proizvodi i izvozi automobilske delove dobija četiri hiljade, a fabrika čarapa deset ili petnaest hiljada evra po radniku?! Toliko o ravnopravnosti domaće privrede.

Kašnjenje i bolovanje

Je li istina da ste na početku karijere kasnili na posao?

– Jesam, prva tri meseca. Tek sam završio studije i nije bilo lako da se navikneš da dođeš u šest sati, kada je u „Sevojnu“ počinjao radni dan. Bila je stroga disciplina. U šest sati se zatvarala kapija i ponovo se otvarala u sedam za one koji zakasne. Ja zakasnim i onda se motam pred kapijom do sledećeg otvaranja u sedam časova. Posle tri meseca jedno jutro kažem sebi: „Dragoljube, četrdeset godina je radni staž. Ovako četrdeset godina ne možeš“. I od tada više nikada nisam zakasnio, niti sam išao na bolovanje.

Ključevi kabineta na kapiji

– Nezadovoljan primanjima u „Metalcu“, sa dvojicom ortaka 1987. godine sam napravio privatnu firmu i u aprilu 1989. dao sam otkaz na mesto tehničkog direktora u „Metalcu“. U međuvremenu, u „Metalcu“ se desio štrajk radnika, pozvali su me na taj skup i jednoglasno su me predložili za direktora. Razgovarao sam sa porodicom. Preovladalo je mišljenje da, uprkos tome što ovamo imam i novac i sigurnost, treba da izađem u susret poverenju koje mi je dalo 1.200 ljudi. Isporučio sam sedam zahteva, a sedmi je bila poruka da ako budu hteli nešto od mene da iznude štrajkom, a to znači da ne razumem njihove potrebe, ključeve moje kancelarije mogu naći na kapiji i neka traže drugog direktora.

Nisu štrajkovali?

– Nisu. Jedno od obećanja je bilo i da će plata biti svakog 20. u mesecu tačno u deset sati i ona je trideset godina i pre dvadesetog i pre deset sati.

Stadion je bio potreba

Kako ste se izborili za moderan stadion Metalca u Milanovcu? Je li bilo vajkanja, demagogije, kako je trebalo pare preusmeriti u nešto drugo?

– Nije, odnosno možda je i bilo, ali zbog mog autoriteta i onoga što sam do tada uradio niko se nije javno izjašnjavao. Rukovodim se sledećom filozofijom: ja živim u Gornjem Milanovcu, tu mi žive sinovi i unučad, radnici „Metalca“ i njihove porodice. Svi smo mi vezani za Milanovac i zato grad mora da ima uslove koji će motivisati ljude da u njemu ostanu, kao i da novi kvalitetni kadrovi dođu. Dakle, ljudima treba omogućiti da se bave sportskim aktivnostim, rekreacijom i kulturom. I „Metalac“ ne ulaže samo u fudbal, već u sve sportove. Pomažemo šest sportskih klubova. Sad razmišljamo da napravimo jedan zatvoreni bazen sa spa centrom, koji je neophodan građanima Milanovca.

Blic