Bord, vreća, šator i auto-stopom do Kopaonika

Miloš Andrić ima priče sa zimovanja koje su drugačije od svih drugih priča sa zimovanja.

U poslednjih nekoliko godina sve je više skijaša, a sve manje snega. Sa druge strane i kriza je stisla, a svi bi da osete čari dubokog snega, crvenila na licu posle skijanja… jednostavno, svi bi da osete čari planine.

Miloš Andrić tvrdi da svako ko gaji ljubav prema nekom sportu ili hobiju, može da nađe način da to sprovede u delo, što je i pokazao svojim primerom. On je naizgled običan momak iz Novog Sada, ali je navučen na adrenalin. Zato je ovo druga godina zaredom da odlazi na Kop, ni manje ni više nego auto-stopom, a tamo voli da se zavuče među guste jele, raširi šator i „uživa na toplih“ -20 stepeni.

– Odlazak u WC, to je nešto što ću zapamtiti. Mada najveći izazov je tuširanje, skinuti se go na -20 stepeni i još se trljati vlažnim maramicama. Nije za one sa slabim srcem, ali se preživi!

– Pa sama činjenica da radim u Švedskoj kao instalater telekomunikacione opreme u mobilnoj telefoniji je ekstremna. Radi se na stubovima koji su ponekad viši i od 200m. A ekstremnim sportovima sam počeo da se bavim aktivnije 2003. godine kada sam otkrio paraglajding, za njim su došli i zmajarstvo, mauntinbording, fristajl inlajn skejting, friklajmbing i na kraju snoubording koji sam zavoleo. Sve u svemu, najaktivniji sam bio u paraglajdingu, a ostalim sportovima sam se bavio nekako usputno. Živimo u Srbiji u kojoj ako imamo vremena, onda nemamo para i obrnuto, tako da nema se kinte za sve.

 Kažeš da je snoubording poslednje što si probao, koliko ti je vremena trebalo da sa „običnog“ zimovanja pređeš na ova malo zanimljivija?

– U januaru 2013. smo supruga i ja bili na zimovanju na Kopaoniku (mom prvom ski zimovanju) i tom prilikom sam prvi put stao na bord. Prvih par dana je snega bilo malo, a onda je petog dana napadala snežina od preko jednog metra. Uživali smo u vožnji po odličnim stazama ali i van njih. Kad smo se vratili u Novi Sad u kom nije bilo ni pahulje na ulici, smorio sam se. Bio sam bez kinte za još jedan put i iznajmljivanje smeštaja. Nisam imao drugo rešenje, izvukao sam šator iz ormara, spakovao vreću i pozdravio se sa suprugom koja je ostala u neverici. Stopom sam za 7-8 sati bio na Kopu, smešten u … šatoru! Vreća loša, šator još gori i temperatura u debelom minusu pokazali su se kao loša kombinacija. Dve godine kasnije, dobar šator, vreća i podloga obećavali su bolji provod u šumi između staze Malo Jezero i snow parka.

 Preko dana si obilazio Kop uzduž i popreko, a kako je to izgledalo noću?

– Temperature su svake noći bile -20, a ponekad i niže. Ni u šatoru nije toplije, ali zato je vreća bila savršena (bar do trenutka dok me ne potera u wc, a tada postaje noćna mora to što moram da se izvlačim iz nje). Prolazili su dani ali je euforija ostajala! Noći sam naravno provodio u šatoru, ali mi je to osamljenje jako prijalo. Ta tišina koju povremeno jedino neka radoznala lisica prekida grebanjem po šatoru i kopanjem po snegu mi je toliko prijala da je to nezamislivo!

Prvobitni plan ovo godine je bio da krenem ka Insbruku ili negde na Julijanske Alpe ali se ispostavilo da tamo nema snega, dok je za Kopaonik bio aktivan crveni meteo alarm sa najavom jakog snega. U poslednjem trenutku nasred ulice i sa rancem na leđima doneo sam odluku da ipak idem na Kop. Iskreno, iznenadilo me je to koliko su svi oko mene podržali ovu moju avanturicu, upoznao sam mnogo fantastičnih ljudi, proveo se sa njima na i van staze, sve u svemu ispalo je mnogo bolje nego što sam mogao i da zamislim! I šta da dodam osim da jedva čekam priliku da to ponovim, a do tada pozdrav od mene.