INTERVJU: Ljubomir Simović

U iščekivanju smo novog čitanja komada „Čudo u Šarganu”, akademika Ljubomira Simovića, u postavci reditelja Egona Savina. Premijera je u petak, 20 februara u 19.30 časova na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Dramaturg je Slavko Milanović, scenograf Geroslav Zarić, kostimograf Bojana Nikitović.

Ljubomir Simović

U brojnoj glumačkoj ekipi su: Dušanka Stojanović Glid, Nataša Ninković, Hana Selimović, Ivan Bosiljčić, Aleksandar Đurica, Nebojša Kundačina, Predrag Ejdus, Branko Vidaković, Sloboda Mićalović, Boris Pingović, Bojan Krivokapić, Aleksandar Srećković i Nikola Vujović.

Egon Savin je priču „Čuda u Šarganu”, smeštenu u krčmi na periferiji Beograda šezdeset i neke godine, premestio u devedesete godine prošlog veka. Šta se sve tačno, i na koji način, promenilo od nastanka vaše drame do danas?

Sve se promenilo. I sve se promenilo na način koji nas je najviše koštao, i najviše unesrećio, i najviše degradirao. Dogodili su se i neki kopernikanski obrti: stranke koje su Srbijom vladale tokom devedesetih godina, (SPS, radikali, i JUL) i koje cu posle 5. oktobra bile pred zabranom, ponovo su došle na vlast. Deo radikala se u međuvremenu preobrazio u naprednjake, i sad se bore za ostvarenje ciljeva potpuno suprotnih njihovim dojučerašnjim programima.

Drama „Čudo u Šarganu”, tokom koje sve vreme pljušti kiša, govori o napetosti između lokalnog i univerzalnog, o neobičnim životnim sudbinama, ali i o patnji. Zbog čega pate vaši junaci: Ikonija, Stavra, Cmilja, Tanasko, Gospava?

Pate, između ostalog, i zato što žive u okolnostima koje im ne dozvoljavaju da ostvare ni svoje najelementarnije, ni najminimalnije želje i snove. Ali to je samo polazna tačka, iz koje se, pretpostavljam, razvija neka drama koja prevazilazi njihove pojedinačne sudbine.

Čini se da je naš najveći problem nekompetentnost, iz koje se rađaju sva druga zla: korupcija, beda, nezaposlenost. Otkud toliko nekvalifikovanih ljudi na ključnim mestima?

Nisu nam pali s neba. Na ta mesta su ih doveli oni koji su za njih glasali. A glasali su, najčešće, zato što su zaboravili njihov minuli rad, što su zaboravili za koje su se programe i ciljeve borili, šta su radili, govorili i obećavali, i u kakve su nevolje i stradanja uvukli zemlju. Kad sve to zaboravite, nema nikakve prepreke da im ukažete puno poverenje! A onda se to puno poverenje pretvori u ljubav, i epidemija te slepe ljubavi zahvati preko 50 procenata, ne samo onih koji su izašli na izbore, nego i neke od onih koji su apstinirali.

U poplavi tolike ljubavi raste osećanje moći, a gubi se osećanje za realnost. A kad se izgubi osećanje za realnost gubi se i samokontrola. Ne treba izgubiti iz vida da to zaljubljeno mnoštvo ima i svoju računicu, i da očekuje da njegova ljubav bude nagrađena. Pritom je svako ubeđen da ima najveće zasluge, da je sposoban za najodgovornije dužnosti, i da zaslužuje najviše položaje. Bez obzira na znanje.

I vi sve do kraja veka ne biste mogli da izbrojite sve žabe koje stoje u redu ispred potkivačnice.

Nedavno ste preobraženje radikala u naprednjake uporedili sa operacijom promene pola?

He samo radikali, mnogi su izvršili tu operaciju, neki čak i po nekoliko puta. Čekaonice vladajuće stranke, i čekaonice vlade, prepune su onih koji čekaju da budu podvrgnuti toj operaciji.

Sa nostalgijom gledamo na prošla vremena, kada se cenio dinar, kada nam je država bila bolje organizovana. O čemu bi danas mogli da progovore Dositej, Sterija, Domanović ili Nušić?

Naša predstava o bivšoj državi, o Titovoj Jugoslaviji, formira se na osnovu stanja u kome se nalazi današnja Srbija. Što je stanje u današnjoj Srbiji gore, to nam se bivša država čini lepšom i boljom.

Ali da se vratim na vaše pitanje. Ni Dositej, ni Sterija, ni Domanović, ni Nušić, a mogli bismo im dodati i Zmaja, i Disa, i mnoge druge, ne bi danas morali da napišu ništa novo. I „Rodoljupci”, i „Pokondirena tikva”, i „Stradija”, i „Pokojnik”, i „Gospođa ministarka”, i Disova pesma „Naši dani”, kao da su napisani danas!

Danas su propale najuglednije izdavačke kuće, ugasili se mnogi književni časopisi, zatvoreni su najvažniji muzeji, ugrožena su pozorišta, kultura je gurnuta na marginu. Na osnovu svega toga, vi za sebe kažete da ste pesimista zato što ste realista.

Zar biste mogli da budete optimista ako znate, na primer, da je broj „Srpskog književnog lista” za septembar, oktobar, novembar i decembar (jedan jedini broj za četiri meseca), pripremljen bez struje, telefona i interneta?

Svedoci smo čestih opaski na račun Srpske akademije nauka i umetnosti, čiji ste redovni član. Zašto su akademici zaćutali?

A da li vi i ja sad ćutimo ili razgovaramo?

Naravno, znam za te „opaske” na račun Akademije. Građani od Srpske akademije nauka i umetnosti ponekad očekuju da bude prisutnija u političkom životu, i zameraju joj što ne radi ono što i nije njen zadatak i posao, što se ne ponaša kao politički arbitar, i kao politička institucija. Ako bi se tako ponašala, Akademija bi došla u opasnost da bude uvučena u stranačke svađe i borbe, da u tim borbama izgubi svoju samosvojnost i svoj identitet, i da se htela ne htela pretvori u servis vlasti, ili još gope u servis neke stranke.

To što se SANU, kao institucija, ne bavi politikom, ne znači da se ne brine o zaštiti nacionalnih interesa. A nacionalni interes se ne iskazuje, i ne brani, samo u sferi politike. Akademija se tim problemima bavi u okviru svojih naučnih, pa ako hoćete i umetničkih kompetencija, i njima se bavi dugoročno, a ne po diktatu dnevne i stranačke politike. Od mnoštva primera, naveo bih vam samo jedan od najnovijih. Inicijalni odbor za arhitekturu i urbanizam Odeljenja likovne i muzičke umetnosti SANU stavio je na uvid javnosti svoje „Primedbe i sugestije” koje se odnose na projekat „Beograd na vodi”. Te primedbe, zasnovane na najozbiljnijim stručnim analizama i argumentima, dovode u pitanje taj megalomanski čardak ni na nebu ni na zemlji, koji preti da uništi identitet Beograda. Jeste li negde čuli da se vlast zainteresovala za taj dokument? Da ga je uzela u obzir? Ili da je bar čula za njega?

Gde vidite izlaz iz naših nagomilanih problema, u kojima, nažalost, najviše stradaju obični, osiromašeni građani?

Maločas ste upotrebili jednu reč koja se sve češće čuje u našoj javnosti – nekompetentnost. Ako smo toliko sigurni da je nekompetentnost izvor svih naših nevolja i problema, od stanja u privredi, prosveti, zdravstvu, sudstvu, saobraćaju, do političkih, diplomatskih i protokolarnih gafova, neće nam biti teško da zaključimo da poslove i sudbinu zemlje treba poveriti kompetentnim ljudima. A kakav je naš odnos prema njima?

Kad su ga, tokom devedesetih godina, pitali šta misli o odlasku preko 150.000 mladih stručnjaka u inostranstvo, tadašnji portparol SPS-a ih je praktično otpisao, rekavši: „Najbolji su ostali!” A ti „najbolji”, koji su ostali, sve su uzeli u svoje ruke.

Predsednik SPS-a je predsednik žirija za oslikavanje unutrašnjosti Hrama Svetog Save.

Ministar energetike, iz SPS-a, predsednik je Odbora BITEF-a.

Od devet članova Saveta Filmskog festivala na Paliću, osmorica su članovi Srpske napredne stranke.

Jednom ste kazali da smo mi, na izborima tokom ranijih godina, u strahu da ne pobedi crno glasali za sivo. Šta danas mislite o toj alternativi?

Bojim se da je u međuvremenu i to sivo izbledelo.

Na RTS-u je upravo završena serija „Čitanje slika”, bazirana na vašoj knjizi eseja o našim slikarima i vajarima?

Iznenadilo me je kad sam video koliko je ljudi, poznatih i nepoznatih, reagovalo na te emisije. One su probudile interesovanje za dela naših slikara i vajara, i za likovnu umetnost uopšte, i iz toga bi i RTS, i druge televizije, mogle da izvuku neke zaključke, i da svoje programe šire otvore za takve sadržaje.

Aktuelni ste ambasador vinske kulture. Kad smo već kod toga, šta ste uradili sa vinom (225 litara) koje ste dobili u okviru nagrade „Podruma Radovanović”?

Mislim da se ta firma, „Podrum Radovanović”, legitimno umešala u naš sistem nagrađivanja književnih dela. Tu legitimnost ona crpe neposredno od boga Dionisa. Od mnogih uloga koje vino ima u religiji i mitologiji, meni pada na pamet ona u kojoj vino, kao božja krv, inicijantu, u ovom trenutku meni, a sutra nekom drugom, daje duhovnu ili životnu moć.