Devet decenija od smrti velikog ratnika

Велики војсковођа, славни командант српских армија из ослободилачких  ратова, војвода Степа Степановић, своје последње године живота провео је међу Чачанима. Упамћена је прича  како га је краљ Александар превремено пензионисао јер се, као образован и мудар човек, није слагао са намером да се преко ноћи уједине народи који се недовољно познају и који никада нису живели заједно.

Сматрајући да је свој дуг према отаџбини поштено одужио, војвода се повукао у град на Морави, крај Србије одакле је било највише бораца у његовој Другој армији. Поред осталог,  из оближњег Пријевора потицао је и Велисав Миловановић, отац његове супруге Јелене, којом се, тада као потпоручник оженио 1881. године.  Миловановић је у то време био начелник крагујевачког среза.  Сватови су, како је писало у позивници Степиног оца Ивана, на венчање у Чачак требало да оду на коњима и са колима. Јелена и Степа, иначе, имали су кћерке Даницу и Милицу.

Зна се да је одбијао све почасти, сам се бринуо о себи, стругао дрва за зими, пецао рибу на Морави. Аутомобил који му је држава ставила на располагање у оближњој касарни искористио је само два-три пута, када је одлазио на скупове ратних ветерана. Десило се једном да чачанска општина, на обали где је војвода  најчешће долазио у риболов, постави скромну дрвену клупу. Степа је одмах променио место за пецање. Причало се, такође, да је од поштара узимао само половину  пензије говорећи: „Мени је доста и оволико, а ти што ми толико шаљу, они ће кад-тад упропастити ову државу.“

Када је осетио да му се ближи крај војвода Степа је сам себи подигао скромну гробницу на чачанском гробљу. Није желео ни у тој прилици да држави прави трошак.  Када је 27. априла 1929. године преминуо, тужна вест о победнику са Једрена, Цера, Куманова и Доброг Поља, обишла је скоро читав свет.

Лично је тада краљ Александра дошао да га испрати, од центра града, све до последњег пребивалишта!

Краљ Александар и Војвода Степа

Чачани су се од увек поносили што је војвода Степа Степановић неколико година био  њихов суграђанин. Још пре Другог светског врата једна улица понела је његово име, као и основна школа изграђена углавном од прилога сакупљених широм земље. Али, дошли су нови догађаји и нови јунаци, па је славни војсковођа лагано одлазио у заборав. Она школа и улица понели су имена партизанских бораца. Крајем осамдесетих година прошлог века са спомен-плоча на  школи скинут је малтер, пре тога Степино име понели су Основна школа у  Горњој Горевници и једна градска улица.

Одавање поште на гробљу у суботу 27. априла, са почетком у 11 часова

Крајем лета 1989. године, славни војвода се симболично, тада  као бронзани кип, вратио на трг пред главном Поштом, одакле се лепо види његова кућа. Био је то рад Београђанке Дринке Радовановић, уствари други одливак споменика који је раније  постављен у селу Кумодраж, где је војвода Степа рођен и одрастао. Данас је то место где се сваког 27. априла окупљају чланови Друштва потомака ратника и остали поштоваоци из читаве Србије. На некадашњој Степиној кући данас стоји потпуно зарђала, са тешко видљивим текстом, давно постављена  спомен-плоча…

Родољуб ПЕТРОВИЋ

________________________________________________________________