Treće mesto na Republičkom takmičenju iz italijanskog

Борис Каличанин

Učenik četvrtog razreda Gimnazije Boris Kaličanin osvojio je treće mesto na Republičkom takmičenju iz italijanskog jezika. U celoj priči posebno je interesantno to što Boris ne uči italijanski jezik u redovnoj nastavi, jer za to ne postoji mogućnost u Gimnaziji, već polaže razredni ispit. Ipak, uz veliki trud i zalaganje i podršku profesora, postigao je više nego odličan rezultat.

— Učio sam italijanski jezik u OŠ Tanasko Rajić. Međutim, u Gimnaziji nema redovne nastave za italijanski, ali su uveli mogućnost polaganja razrednog ispita. Išao sam na pripremnu nastavu od prve godine. Učestvovao sam prvo na okružnom u Gimnaziji u Čačku, a potom u Sportskoj gimnaziji u Beogradu, gde je održano takmičenje za svaki drugi strani jezik. Prvo smo imali pismeni deo koji se sastoji od tri testa. Prvi test je razumevanje pročitanog. Imali smo tekst a potom smo odgovarali na pitanja. Drugi deo je razumevanje slušanog, gde nаm je profesor pročitao tekst, nakon čega smo odgovarali na pitanjа. Treći deo je gramatika. Trebalo je osvojiti minimum bodova kako bi neko bio plasiran na usmeni deo takmičenja. Osvojio sam 39 poena od mogućih 45. Na usmenom delu smo izvlačili pitanja i pričali o tome. Tu sam imao maksimum 20 poena, tako da sam na kraju osvojio treće mesto i 59 poena — kaže Boris.

Iako nije mogao da bira jezik, Boris je vremenom zavoleo italijanski jezik. Preko društvenih mreža upoznao je svoje vršnjake iz Italije sa kojima se dopisivao, ali je uporedo tražio način da ode u ovu zemlju na malo duži period kako bih usavršio jezik.

— Od kada sam počeo da ga učim svideo mi se jezik, delovalo mi je da smo mi i Italijani mnogo slični. Rešio sam da odem u Italiju i da usavršim jezik. Prijavio sam se prethodne školske godine za razmenu u trajanju od tri meseca. U trećoj godini radio sam sve testove i prošao sam. Posle sam imao sastanke kako bih se pripremio za put, za život u novoj državi , kako prihvatiti novu kulturu. Otišao sam u septembru i bio do decembra. Poslednjih sedam dana bili smo u Briselu gde su nam pričali o ljudskim pravima, evropskim vrednostima, demokratiji, priča Boris.

Programe razmene u Srbiji organizuje program Interkultura. Tokom ove školske godine na program razmene otišlo je 30 učenika iz cele Srbije, najviše u zemlje Evrope, ali su pojedinci izabrali Argentinu, Indiju, Japan. U Srbiju je sa druge strane došlo takođe 30 učenika.

— Svako koga pitaš reći će da ide da usavrši jezik, da upozna nove ljude. Nakon nekog vremena video sam da mi je najvažnije to što sam tamo živeo sam, nisam nikoga poznavao. Morao sam sam neke stvari da rešim, da se snađem, suočim sa nekim stvarima. Bilo je trenutaka kada sam želeo da napustim Italiju, a nekad da ne želim da odem kući. Stekao sam veliko životno iskustvo. Ostao sam u kontaktu sa porodicom i jedva čekam da odem tamo. Upisaću se na fakultet a potom idem na desetak dana. Ne bih znao o programima razmene da nisam bio aktivan u Kancelariji za mlade. Tu sam stekao znanja o neformalnom obrazovanju, programima razmene, gde mi se javila želja da odem na duži period. Nadam se da ću uspeti da odem na neku razmenu i na fakultetu.

• Kako su te primili učenici, kako funkcionišu škole u Italiji?

— Što se tiče škole imaju samo prvu smenu. Zavisno od grada ili regije, nekad se ide subotom u školu, nekad ne ide. Časovi traju sat vremena, nema pauze između časova. Imaju jednu pauzu od 15 minuta za doručak. Što se tiče ocena, one se kreću od 1 do 10. Od šest je prelazna ocena. Teško je dobiti i 9, a kamoli 10. Desetku skoro niko ne dobija. Školsko gradivo nije toliko teže ali je kriterijum prilično visok. Profesori su otvoreni, đaci često pitaju ako im nešto nije jasno, ne stide se kao kod nas. Ima dosta vannastavnih aktivnosti, ima dosta izleta po Italiji. Cene svojiu zemlju i žele da je vide, da je upoznaju što više. U školi provode od 8 do 13 časova. Posle škole svi idu kući i mnogo uče, za razliku od nas. Mi često odemo u kafić posle škole, sedimo 2-3 sata. I to mi je najviše nedotajalo, druženje sa drugovima. Dobro sam se uklopio jer sam znao italijanski jezik. Prihvatili su me od prvog dana.

Породица домаћин

• Kako je bilo u porodici?

— Bilo je odlično. Bio sam na severu Italije, u selu koje ima 10.000-15.000 stanovnika. Roditelji su imali po 35 godina oboje. Njihova ćerka je otišla na razmenu u Belgiju pa su oni mene ugostili na tri meseca. Mladi su, imali smo zajednički jezik. Sa njihovim roditeljima sam se odlično slagao, posećivali smo se. Putovali smo svaki vikend u neko obližnje mesto, planinu, jezero, selo….Generalno, u Evropi se tako mahom svi ponašaju, putuju vikendom.

• Šta planiraš da upišeš, šta ćeš pamtiti iz Gimnazije?

— Iz Gimnazije pamtim druženje, kao i svi. Svakako i profesore koji su nas izveli na put, formirali smo se kao ljudi. Pamtiću ekskurzije, a nedostajaće mi sloboda i dosta slobdnog vremena dok sam bio u Gimnaziji. Planiram da upišem FPN, međunarodni smer.

• Da li bi se vratio u Čačak?

— Voleo bih da se vratim, vidim sebe u Čačku. Nikad ne bih morao da odem ako ne moram. Ne bih voleo da pričam šta će biti, ali voleo bih da se vratim ako bih mogao da ostanem ovde. Najveći je problem pronaći posao. Završićemo fakultete, ali džaba ako se to ne ceni, ako ne možemo d se zaposlimo preko konkursa već samo ako imamo vezu. Mislim da je to najvažnija stvar zašto se ljudi ne vraćaju. Posao je ključ. Pojedinci ako čak i nađu posao uslovljeni su sa 100 stvari da bi opstali, pre svega mislim da pripadaju nekoj stranci. U našem društvu se ne ceni stručnost.