Sretenje sa Kolindom

Piše: Srđan Škoro, smenjeni urednik Novosti

Zamislite da je Karađorđe na Sretenje umesto u Marićevića jarugu otišao na pilav kod Aganlije i Kučuk Alije. Da je tada razmišljao o miru u regionu i prevazilaženju ličnih sujeta odavno ne bi bilo ni Srbije, ni Srba.  A u posetu hrvatskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović bi sada možda išao neki Vučić, ali svakako Osman, a ne Aleksandar.

Srećom vožd je tada mislio o svom narodu, a ne o sebi. Zahvaljujući tome imamo još ovo malo države što se Srbijom zove. Odlukom da najveći srpski državni praznik provede u Zagrebu, predsednik srpske vlade je pokazao da misli isključivo o sebi, kako bi on i njegova bratija  što duže vladali. Jer, da je ikada mislio o svom narodu nikada ne bi radio to što radi. Da na Dan žalosti za poginulim radnicima u Rusiji promoviše sebe, a njih i njihove ojađene porodice ni ne pomene, da po ko zna koji put slušamo “ovo je prvi put u istoriji”, ili “moj prijatelj ovaj i onaj”, da posredstvom Bruna Vekarića saznajemo da je javno nudeći sigurnu kuću Ratku Mladiću, istovremeno uredno javljao Tužilaštvu svoja saznanja o njegovom kretanju… Drugim rečima, braneći Mladića on ga je cinkario.

Tako sada vodi i državnu politiku. Braneći Srbiju on je svakim danom ukopava sve dublje i više. Sebe uzdiže, a Srbe ponižava. On koji nikada ništa u životu nije radio drži predavanja o radu i marljivosti, proglašavajuću sopstveni narod za neradnički. Glorifikuje protestante, unižava pravoslavce. Slavi Nemce, blati Grke. I veruje da će tako promeniti Srbiju na bolje, a sebi uknjižiti neki poen više.

Kad kaže da niko od njega nije tražio da ide u Zagreb, znajte da jeste ili se on sam više puta ponudio da to uradi, kako bi još jednom iskazao privrženost “evropskim vrednostima”. U intimnom susretu sa Kolindom, oči u oči, valjda će objasniti kako je njegova medijska uzdanica, u njegovom omiljenom Informeru, hrvatsku predsednicu proizvela u porno divu. Bilo bi možda još evropskije da, recimo, Vučićevića postavi za ambasadora Srbije u Zagrebu.

Ili će pak, sa Kolindom razmotriti  sve zajedničke planove koje svakako imaju sa Vojvodinom. Ko zna, posle potpisa u Briselu kojim je udario temelj kosovskoj nezavisnosti, moraće još nešto da odradi, pre nego što mu se oni koji su ga doveli na vlast zahvale na saradnji. Trpe ga isključivo zato što imaju svoje više ciljeve. Ali, zašto trpe Srbi, to je već misterija. Zar su toliko obnevideli? Kako im nije jasno kuda sve ovo vodi. Moramo li uvek da dotaknemo samo dno kako bi počeli da se dižemo i vraćamo iz pepela.

Karađorđe je na Sretenje izabrao svoj put. Vučić, takođe. Karađorđa  zbog njegovog izbora uvek ćemo slaviti. Vučića je vreme da počnemo da oslovljavamo sa odlazeći premijer. Možda mu to još niko nije rekao, ali Srbiji ne može biti bolje dok on ne ode. I sa njim, sve ono što je ova bahata vlast ostavila iza sebe. Srbija bez Vučića je moguća. Što pre narod to shvati biće bolje za sve. Pa i za Evropu i region.  Saradnja je, naravno, neophodna, ali ne na Vučićev način, prodajom državnih i nacionalnih interesa i svih vrednosti na kojima počiva jedno društvo.

Iz jaruge smo krenuli kad nismo ni postojali, i postigli sve. Posle Zagreba je vreme da podvučemo crtu, i sprečimo dalje urušavanje.