Vučići, dačići i dolarčići

Piše: Milan Ćulibrk, NIN

Javni medijski servis u utorak se izvinio zbog toga što je prethodne noći umesto glavne, večernje emisije vesti, prenosio stranački skup vladajuće stranke, na kojem je njen lider predstavio partijski program za naredne četiri godine, uoči predstojećih izbora! „Bila je to greška zbog koje uprava javnog servisa žali“, navodi se u saopštenju nacionalne televizije.

Iako zvuči neverovatno, upravo to se dogodilo pre nekoliko dana. Samo u Grčkoj. A u udarnim vestima naš javni servis objavljuje vest o upadu policije u prostorije Ej-Bi-Sija u Australiji, ali ne i izveštaj Fridom hausa, u kome se navodi da Aleksandar Vučić liči na Viktora Orbana zbog „kooptacije medija“. Istine radi, smogao je snage i da u udarnim vestima objavi vest da je predsednik Srbije primio „nerezidentnog ambasadora Saudijske Arabije“. Pa to, osim Nikole Selakovića i službe protokola, teško da bilo koga zanima.

Kad smo već kod medija, predsednik je ovih dana po ko zna koji put optužio NIN (i još nekoliko nezavisnih medija) da je „tajkunski“, „Đilasov“, dok on, jadan, eto, ne kontroliše nijedan medij… Lično mi ne smeta da Vučić o NIN-u govori šta god misli. Smeta mi, međutim, kada predsednik države iznosi neistine. I nije lepo da šef države ne govori istinu, jer onda laž (o Đilasovim vezama sa NIN-om) završi na stranicama Informera. A kako da se ljutim na Dragana J. Vučićevića, kad on samo veruje Vučiću? A da hoće, obojica bi mogla za minut u APR-u (u kojem je neko, uz lažnu ličnu kartu, otvorio firmu na ime predsednikovog brata) da proveri ko su zaista vlasnici NIN-a – 99,73 odsto poseduje Ringijer Aksel Špringer, a ostatak pripada malim akcionarima, uglavnom legendama NIN-a, među kojima su Aleksandar Tijanić, Bogdan Tirnanić, Jug Grizelj, Dragan Marković. Nigde Đilasa. Osim ako neko spisak vlasnika čita kao onaj mačak iz crtaća – „B, E, N, Z, I, N. Hm, nekako čudno pišu reč voda“. Dakle, R, I, N, G, I, J, E, R. Hm, kako se čudno piše Đilas?

Jedini je problem što u ovoj zemlji ima još ljudi koji mu veruju. A sam je na TV Prva rekao da je svestan da njegove reči imaju dodatnu težinu. Pa, bilo bi onda u redu da prekine da izgovara neistine o tome ko je vlasnik i ko uređuje NIN. Da li je to realno očekivati od nekoga ko za izveštaj Fridom hausa kaže da tu „nema ništa novo“, jer je to izveštaj star osam meseci? Istini za volju, apsolutno je u pravu. Nema tu ništa novo. Godinama je isto. Samo, zar to nije problem? Pitajte kolege iz Niša, koji su otkrili da su 80 odsto od 78,5 miliona dinara za sufinansiranje lokalnih medija dobili ljudi bliski SNS-u. Eee, to je ta priča o „kooptaciji“. Niste valjda zaboravili sve one radoice, nove naprednjačke medijske mogule. Zahvaljujući njima Vučić je ubedio građane da su pre njegovog dolaska imali prosečnu platu 329, a sada je 462 evra. Drugi bi proverili i ustanovili da je prosek u junu 2012. (vlada SNS-a i SPS-a formirana je u julu te godine) bio oko 370 evra, a za prva četiri meseca ove godine je 455 evra. Rast plata za vreme Vučića od 40 odsto je, dakle, samo fikcija. Kao, uostalom, što novo porodilište u Nišu postoji samo u TV spotu SNS-a.

„Kada bi se ponovo kandidovao, opet bi pobedio“. Ove reči jednog pristalice bivšeg predsednika opštine Grocka, kome se sudi što je naredio da se novinaru Milanu Jovanoviću zapali kuća, najbolje odslikavaju stanje u srpskom društvu. I verovatno je u pravu. Možda bi i Jutka pobedio u Brusu. Koga onda može da iznenadi vest da su za par dana pretučena tri studenata iz Novog Sada. Očito Novi Sad nije tako daleko od Grocke i Brusa kao što na prvi pogled izgleda. Deli ih samo jedan korak.

Prošle nedelje predsednik je pred TV kamerama priznao da ponekad maltretira ljude. Mnogi bi se složili s tim. Mada je on mislio na nešto drugo. Ponekad, kaže, uspe nakratko da pobegne obezbeđenju i da se provoza ulicama Beograda. I kad god naleti na neku rupu na putu, zove Zorana Drobnjaka, Sinišu Malog, Zorana Radojičića i Gorana Vesića i traži od njih da se rupe što pre zakrpe. Pre nego što ljudi u te rupe posade cveće, kao što to rade stanovnici jednog prigradskog naselja u Beogradu.

Šef diplomatije Ivica Dačić poene skuplja tako što je na novčanici od 100 dolara ćirilicom, valjda da ga ceo svet razume, napisao „Kosovo je Srbija“. Možda bi to isto još neki građani uradili. Samo da imaju 100 dolara. A i taj Đilas: ako već ima 500 miliona evra i ako je pravi gazda NIN-a, mogao bi da počne i da nas plaća, pa da i mi podržimo Dačićevu borbu za očuvanje Kosova u sastavu Srbije.