Najznačajniji gost u istoriji Čačka

Пише: Светислав Љ. Марковић

Наш велики научник и патриота Михајло Пупин гостовао је у граду на Западној Морави приликом инаугурације владике жичког Николаја Велимировића. Наиме, Жичка епархија, после смрти Саве Дечанца, пуних шест година није имала свога епископа. У пролеће 1919. на њено чело постављен је доктор богословије и филозофије Николај Велимировић. Њега је у седиште епархије, које се у то време налазило у Чачку, допратило неколико виђенијих црквених достојанственика и представника власти. Свакако да је најзначајнији гост био професор и научник Михајло Пупин.

Сава Дечански, епископ Жичке епархије преминуо је 17. маја 1913. године. Од тада ова епархија није имала свога старешину (до 1915. администрирали су епископ нишки и митрополит београдски Димитрије). За епископа Жичке епархије у пролеће 1919. године рукоположен је др Николај Велимировић.[1] Иначе Николај Велимировић је за епископа жичког изабран 12/25. марта 1919, још док је боравио у Енглеској, а хиротонисан је 5/18. маја 1919. године у Саборној београдској цркви.[2]

Владика Николај Велимировић

У тексту под насловом Устоличење Д-ра Николаја, епископа жичког[3], каже се да је 20. јуна 1919. године у Чачак приспео нови епископ жички др Николај Велимировић. Велики број грађана изашао је до моста на Западној Морави да га дочека. Тачно у пола шест (17.30) стигао је епископ Николај, кога је поздравио председник чачанске општине Јован Михајиловић: „Ваше Преосвештенство! … После пуних шест година ми видимо у својој средини Архипастира свога и наша срца пуна су среће и задовољства, што је судбина одредила нашем граду такву ретку част, да баш Ви заузмете владичанску столицу Светога Саве…“

После поздравног говора епископ је пошао у варош, а са њим и Тугомир Алауповић[4], министар вера, мајор Стефановић, изасланик двора, прота Мих. Поповић, изасланик Светог Архијерејског Сабора, Андрија Протић, народни посланик, као и гости: професор Михајло Пупин[5], др Војислав Јанић, др Рошу, Гавра Милошевић, судија духовног суда, Валеријан Прибићевић, архимандрит, Коста Јовановић, инжењер, и Стева Аћимовић, адвокат из Београда. Улазили су у варош кроз редове ђака основних школа, гимназије и радничке женске школе, као и многобројног грађанства оба пола. Са саборне чачанске цркве одзвањала су звона. При улазу у цркву сачекало их је месно свештенство, а затим је одржано кратко молепствије. У цркви је свечано извршен чин устоличења, тако што је министар вера прочитао краљевски указ о постављењу епископа жичког, а прота Мих. Поповић прочитао грамату Светог Архијерејског сабора. Госте је пригодним говором поздравио чачански прота Сретен[6] Ј. Михаиловић.[7]

Увече у осам часова приређен је банкет у сали Хотела „Крен“, где је новопостављени епископ изговорио здравицу посвећену краљу Петру првом Карађорђевићу. Потом су госте поздравили Урош Кубуровић, директор чачанске Гимназије, и свештеник Живојин Алексић. На крају се присутнима обратио најзначајнији гост, Михајло Пупин, професор из Америке. Како се наводи у извештају он је „једним симпатичним говором изнео Чачанима шта мисле и како Американци о вери у Бога, о Србији и српском народу“. Посебно је похвалио владичин труд у Америци током Великог рата.

Најзначајнији гост у историји Чачка, научник Михајло Пупин, боравио у Чачку само једном, на данашњи дан пре 100 година, 20. јуна 1919. 

Сутрадан је организована свечана архијерејска служба уз хор чачанских ученика. Црква је била пуна света, који је жељно очекивао реч новог епископа. „Говор новог епископа био је тако силан, какав се до сада није чуо под сводовима храма чачанског и његове речи оставиле су неизбледиви утисак на душе присутних.“[8] На такав начин је извршено устоличење новог епископа Жичке епархије.

Иначе, припреме за дочек новог владике и великог научника трајале су више од месец дана. Општински одбор општине чачанске је на 18. одборској седници одржаној 25. маја 1919. године донео одлуку да се за њихов дочек утроши 600 динара. Али, трошкови су били знатно већи – 2.450 динара. Међутим, на 21. седници одржаној 3. јула одлучено је да се из општинске касе издвоји још 1.020 динара из партије непредвиђених потреба за ову годину.[9]

Михајло Идворски Пупин, научник, проналазач, професор на Колумбија Универзитету, почасни конзул Србије, рођен је у банатском селу Идвору 27. септембра / 9. октобра 1854. године. Основну школу учио је у родном месту и Црепаји, а грађанску школу и гимназију у Панчеву. Одатле 1872. одлази у Праг, а две године касније у Америку. Дипломирао је на Колумбија колеџу у Њујорку, па се вратио у Европу и наставио школовање на Универзитету Кембриџ, а након дипломирања прешао у Берлин где је докторирао из физичке хемије (1889). Исте године постао је професор Колумбија универзитета и ту радио пуне четири деценије. Објавио је 36 научних радова, већину у најпознатијим научним часописима. Верификовао је 34 веома вредна патента, од којих је индукциони калем најзначајнији. Уградња ових калемова у све телефонске линије представљала је велики напредак телефоније и телеграфије и означена као „пупинизација“. Био је доктор и почасни доктор наука 18 универзитета, председник Америчког друштва за унапређење науке и Њујоршке академије наука, члан Француске академије наука и Српске академије наука и бројних стручних удружења. Добитник је десетак ордена и медаља. За аутобиографску књигу „Од пашњака до научењака“ добио је Пулицерову награду (1924). Ништа мање значајан за српски народ је његов патриотизам и хуманост. Са супругом Саром Катарином Џексон добио је кћерку Варвару. Преминуо је у Њујорку 12. марта 1935. године.

Професор Михајло Пупин, славни научник и велики патриота, наредних дана је, у пратњи др Војислава Јанића, професора Богословског факултета, и Тугомира Алауповића, министра вера, посетио овчарско-кабларске манастире, као и најпознатије манастире у ширем окружењу: Студеницу, Жичу и Љубостињу.[1]

Остаје нејасно да ли је Пупин у Србију дошао само због хиротонисања Николаја Велимировића за владику жичког, како се то наводи у Прегледу цркве епархије жичке. Наиме, познато је да је професор Михајло Пупин био кључна личност у српској делегацији на Мировној конференцији у Паризу 1919. године. Највише захваљујући њему одлучена је судбина Баната, као и територије од Бледа до Триглава, већег дела јадранске обале, Барање и Међимурја. У недавно обављеној књизи Звонари слободе пише да је Пупин у Паризу боравио до краја маја 1919. године, када је отпутовао у Београд.[2] Вероватније је да је боравак у Србији искористио за посету Чачку.

Михајло Пупин

У истој књизи налазимо и податак да се међу више од 130 институција и појединаца којима је велики научник даровао своја материјална и новчана средства налази и чачанска Болница /стр. 154/.

Међутим, необјашњива је чињеница да се за претходних сто година нико у нашем граду није сетио да било шта посвети најзначајнијем госту у својој историји, изузетном научнику и хуманисти. А, знамо колико у Чачку има улица, школа, културно-образовних и других установа, које немају назив, или носе име личности чији значај и заслуге нису ни близу великом Пупину.

[1] Преглед цркве епархије жичке, год. I, бр. 1, Чачак, 1919, стр. 13 – 14.

[2] Александра Николић Ташић, Бранислав Станковић: Звонари слободе, Catena mundi, Београд, 2019, стр. 150.

[1] Владика Николај се у Чачку, седишту Жичке епархије, задржао кратко, до новембра 1920. године, а наследио га је владика Јефрем Бојовић (старији брат војводе Петра Бојовића).

[2] Весник, бр. 6, Београд, 25. мај 1919.

[3] Преглед цркве епархије жичке, год. I, бр. 1, Чачак, 1919, стр. 4–6.

[4] Др Тугомир Алауповић (Долац крај Травника, 18. август 1870 – Загреб, 9. април 1958), књижевник и политичар, студирао је славистику у Загребу и Бечу, где је положио докторат код Ватрослава Јагића. Године 1918. улази у владу Краљевине СХС као министар вера, а затим постаје државни саветник. Био је омиљени професор Иву Андрићу, коме је у сарајевској Великој гимназији предавао хрватскосрпски језик.

[5] Пупин је пре тога у Лондону издао веома лепо илустровано дело Владике Николаја Serbian Orthodox Church – Српска православна црква на енглеском језику.

[6] Сретен Срета Ј. Михаиловић (Чачак, 31. јануар / 12. фебруар 1854 – Чачак, 7. фебруар 1937), први школовани богослов из Чачка.

[7] Преглед цркве епархије жичке, год. XVIII, бр. 7–8, јули и август 1936, Чачак, 1919, стр. 13 и 14.

[8] Преглед цркве епархије жичке, год. XVIII, бр. 7–8, јули и август 1936, Чачак, 1919, стр. 13 и 14.

[9] Радош Ж. Маџаревић: Записници са седница Општинског одбора општине чачанске од 1918. до 1922. године, Међуопштински историјски архив, Чачак, 2006, стр. 61 и 67.

[1] Александра Николић Ташић, Бранислав Станковић: Звонари слободе, Catena mundi, Београд, 2019, стр. 150.

_______________________________________________________________________