I pismo i razglednica

Piše: Nadežda Milenković, Peščanik

Puno pozdrava sa lepog plavog Jadrana. Tako je nekada pisalo na razglednicama koje su ljudi slali da bi familiju, prijatelje i zavidljivce obavestili gde se to lepo provode bez njih. Razglednice su u međuvremenu izumrle, ali ne i običaj. Samo što se sada u iste svrhe koriste fejsbuk, tviter, instagram… Ili vesti svih televizija ukoliko ste premijer.

Nije problem što nam premijer preko vesti šalje razglednice iz drugih država. Problem je što nam iz baš svake od njih poruči jedno te isto: da mi možemo mnogo da naučimo od te i te države, pa bila ona Finska, Nemačka, Mađarska, Makedonija… Ovih dana nam se javio i iz Slovenije i opet imao istu poruku za nas.

Šta je problem sa tom porukom? Pa, ako pod tim ”mi možemo mnogo da naučimo”, misli: ”mi vlast”, za nas građane je to malo zastrašujuće saznanje. Ne, ne zbog straha da bi od nekih država naša vlast mogla da nauči nedemokratske metode vladanja, nego zato što je za građane zastrašujuće saznanje da ova vlast vlada već tri godine, a i dalje otkriva da ima mnogo toga da nauči. Jer, građani očekuju da njihova vlast zna šta i kako treba da radi, a ne da se, svaki put kad negde ode, iznenadi koliko tek treba da nauči od drugih. A posebno je onespokojavajuće saznanja da te učeničke ekskurzije plaćamo mi građani svojim parama i svojom budućnošću.

Sa druge strane, ako pod tim ”mi možemo mnogo da naučimo” misli: ”mi građani”, onda, pod jedan – nije lepo prema nama (a nije ni marketinški prema potencijalnim investitorima) da u svakom inostranstvu priča da smo neuki, a pod dva – zašto onda i nas ne vodi na te ekskurzije pa da i mi iz prve ruke uvidimo šta sve možemo da naučimo od drugih? Jer, ako premijer, koji ne propušta nijednu priliku da nas obavesti kako je mnogo i dobro učio, tek kad ode u drugu državu shvati šta sve može da nauči, nije fer da od nas očekuje da to isto shvatimo sedeći kod kuće. To je kao kad bi nastavnik sam otišao na ekskurziju pa svojim đacima slao razglednice (ili tvitove u današnje vreme) u kojima ih obaveštava da treba da uče iz njegovog putovanja.

Ali, ne, premijer na svoje ekskurzije vodi novinare (jer lepo izveštavaju o njegovoj poseti), vodi povremeno i ministre (jer novinari izveštavaju kome od njih je premijer zabranio da se zevzeči u avionu), samo nas ne vodi. Valjda da ga ne brukamo pred ljudima. Ako mora da nas trpi kod kuće, ne mora i kad ode negde. (Šta treba, da mu, kao u Titovo doba, spevamo prigodan stih: Druže Aco, shvatili smo pismo, da kaki smo ni za di smo nismo?!)

A i kod kuće nas sve teže trpe. Ministar za rad i socijalu priča da se samo grebemo o državu (izuzetak su oni koji žive na Kosovu, a ako mu još i dodele počasno priznanje, bog da ih vidi), ministar za kulturu i informisanje priča da se zlurado prenemažemo da smo cenzurisani, ministar vojske da smo zaverenici protiv države…

Pa sad, ili su svi oni u pravu kad kažu da mi ništa ne valjamo ili je i vlast zahvatio ovaj novopronađeni ”šajkaški sindom”, odnosno, kako su nam stručno objasnili: pojava da se jedna grupa ponaša na isti, psihosomatski, ili još stručnije – histeričan način. Što znači da povod određenom ponašanju nije ”realan” nego je, laički rečeno – na nervnoj bazi, ili, kako su babe govorile: sve ti to, ćero, ide od glave. Prosudite sami, ja lepo nisam pametna.