Tužna životna priča Čačanina u Beogradu

Prošli smo kroz tajna vrata i buka zemunske Glavne ulice je ostala iza nas. Čuo se samo bat koraka Urbanih istraživača kroz mrak napuštenog laguma. A onda je svetlo lampe arheologa Radeta Milića palo na ćebe prekriveno đubretom. Na naše oči počelo je da se meškolji. I iz njega se začuo glas.

Nadali smo se da ćemo ga naći još kad mi je Milić prvi put pomenuo susret sa pristojnom skitnicom iz Zemunskog laguma. Samo što usukani sredovečni čovek nije nikuda skitao. Jedva je mogao i da hoda.

Bled i iscrpljen beskućnik se pridigao iz ćebeta. Rade nas je predstavio i zamolio da istražimo lagum.

„Samo vi izvolite, šta god vam treba, čovek uči dok je živ“, obratio nam se muškarac.

Kada je video da slikamo hodnike zamakao je u tamu. Po povratku smo ga zatekli sklupčanog u ćebe okruženo gomilom flaša vode. Ljubaznim glasom nas je upitao „delo Austrougara, a?“. Rade mu je potvrdio. Počeli smo da pričamo. I ostali bez teksta.

Foto: Slobodan Stanišić

„Zovem se Dejan. Inače sam iz Čačka. Tamo mi je sva familija pomrla od raka. Ni žene ni dece nemam, ostao sam potpuno sam. Nisam ja ovde jer mi se sviđa. Niko ne voli samoću“, rekao nam je.

Pre dvadeset godina je došao u Beograd kao fizički radnik. Onda ga je zdravlje izdalo. Niko nije više hteo da ga zaposli, a on nije hteo ikome da smeta. Zavukao se u napuštene tunele i sakrio od sveta.

„Niko ti neće dati hleba ako mu ne donosiš pare. Propao sam. Ali šta sad. Živim, pa dokle bude“, gledao je Dejan u pod kao da se stidi đubreta oko sebe.

Dirnuti, pitali smo ga da mu nešto uzmemo. Čovek kome je falilo sve ponavljao je „ne treba ništa“. Barem čokolada, probali smo. Snuždio se.

„Ne, hvala. Ove flaše okolo nisu od pića. Od vode su. Ja sam dijabetičar. Stalno sam žedan. Ubi me šećer“, požalio se.

„Nekada sam bio jak, sada imam četrdesetak kila. Ne maltretirajte se oko mene, ionako mi je ostalo još mesec – dva života“, rekao je i povukao se pod ćebe.

Jedva smo ga ubedili da mu ostavimo neku paru.

„Hvala vam“, odjeknulo je hodnikom, „svratite kad god želite“.

Dok smo izlazili, svetla naših lampi nestajala su, jedna po jedna. Ostavljala su iza sebe iskru ljubaznosti i dostojanstva koju je sudbina ostavila da se ugasi u večnom mraku.

Hrana i insulin najpotrebniji

Dejan nas je zamolio da ne otkrivamo njegovu adresu nikome, ali ako želite da mu pomognete verovatno bi mu najviše značili hrana i insulin. Pošaljite mejl na nina.gavrilovic@ringier.rs

AUTOR: N. GAVRILOVIĆ, 24