„Maršalov plan“, prvi kadar, treći put

Piše: Danica Popović*, NIN

Ključni deo problema može se rešiti za jedan dan, jednom odlukom, koju niko ne želi ni da uzme u obzir. A to je ukidanje partijske države

Najviše me vesele rezultati, koje saopštavaju pre nego što naprave plan. Plan se, dakle, još ne zna, ali će te investicije, po rečima predsednika, podići privredni rast zemlje tako da će biti više od pet ili šest odsto

RTS prenosi: „Vučić: Maršalov plan za Srbiju! (RTS, četvrtak, 15. avgust 2013). I kaže: „Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić najavio je da do kraja godine možemo da napravimo plan – šta je to što u narednih 10 godina moramo i možemo da uradimo.“

Šest godina kasnije, predsednik države kaže, a RTS prenosi: „Kaže da je bilo besmisleno 2012. ili 2013. da se tako nešto pokreće, jer se tada naša zemlja `davila i borila za vazduh`.“ (RTS, nedelja, 23. jun 2019).

Ali sad je trenutak! Prošle nedelje Tanjug javlja – „Novi `Maršalov plan` bi zaposlio celu Srbiju“ – a na sajtu RTS-a čitamo: „Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je da će pre kraja godine biti pokrenut novi i do sada najveći investicioni ciklus u zemlji, vredan između pet i deset milijardi evra za razvoj i napredak Srbije.“ Da pre toga nije bilo Dinkićevog Nacionalnog investicionog plana, doduše, deset puta skromnijeg nego ovog današnjeg (evo naslova iz 2006. godine: „Uskoro nacionalni investicioni plan u vrednosti od milijardu evra“) – pa da čovek poveruje u to što pročita.

Najviše me vesele rezultati, koje saopštavaju pre nego što naprave plan. Plan se, dakle, još ne zna, ali će te investicije, po rečima predsednika „podići privredni rast zemlje tako da će biti više od pet ili šest odsto.“ Kako?

A imao je pravo, kada je pre šest godina govorio – „Moraćemo da uradimo restrukturiranje javnih preduzeća, što znači da neki partijski činovnici neće moći da rade ono što su do sada.“ I, šta? Kao i u doba Dinkića, reformi nema, partijska država cveta. Privatni sektor slabo investira – kao što je bilo i pre.

Ali, šta sad… država će, kažu, početi da investira – u metro, kanalizaciju, otpadne vode, asfaltiraće puteve širom zemlje – i tako će Srbija za samo pet godina potpuno rešiti problem nezaposlenosti.

Teško je ovde da se čovek ne seti Zorana Radmilovića i njegovog investicionog plana iz Radovana Trećeg – kad već kopamo metro – da u istom trošku, u suprotnom smeru, pustimo kanalizaciju! Ali, brate, barem tu kanalizaciju da dobijemo! Još kad sredimo puteve, pa reke, pa komunalno smeće… pa koji dinar uložimo u zdravstvo, ili obrazovanje… kud će nam biti kraj?

Nije taj plan bez osnova, niti ga je nemoguće ostvariti. Javne investicije su već oko jednu i po – pa zašto da ih ne povećamo na dve milijarde evra? I to je dobra vest. A još bolje je to što će, kako Vučić tvrdi, problem nezaposlenosti u potpunosti biti rešen.

Sad, problem je što će ta zaposlenost trajati dok traju javni radovi, ali, i tu postoji rešenje. Samo treba nastaviti da se gradi tempom kojim se u javnom sektoru i sada gradi. Ne javljaju li mediji još od 2014. godine, svake godine čitamo ovakav naslov: „Zorana Mihajlović opet zatekla prazno gradilište?“ A poslednji put se, februara ove godine, požalila javnosti: „Obišli smo 13 lokacija i zatekli jedan bager i jedan kamion. Zbog nemara prethodnih izvođača sada ponovo moramo da gradimo ovaj deo auto-puta, a danas vidimo da na gradilištu nema nikog.“

Tako da ni tu nema problema. Pitanje održanja pune zaposlenosti pomerili smo u daleku budućnost. Ostaje samo problem – kako postići tu stopu rasta od pet ili šest odsto? Jer, javne investicije, od desetak milijardi, napraviće jednokratni rast – i gotovo. I šta dalje?

Najveći deo rasta svuda obezbeđuju domaći investitori – a njih je malo. Zašto? U najnovijem Kvartalnom monitoru, objašnjavaju da nije stvar u tome da para nema, kažu: „Postoje sredstva i u bankama i kod privatnika, ali se ne ulažu jer je loš privredni ambijent.“ A uz to, najbolji odlaze. Ko bi ostao u partijskoj državi, da gleda kako cveta burazerski sistem, pa da ponovo, za koju godinu, čuju predsednika kako saopštava: imam Maršalov plan za Srbiju!

Što je najgore, ključni deo problema može se rešiti za jedan dan, jednom odlukom, koju niko ne želi ni da uzme u obzir. A to je ukidanje partijske države.

Ko je za? Niko? Uzdržan? Niko?

*autorka je redovna profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu