Prva žena kontrolor letenja u SFRJ poreklom je iz Gornje Trepče

Kad su joj rekli da žena ne može da radi taj posao, Bosiljka Novaković (83) se samo nasmejala i dobila dodatnu motivaciju. Doduše, to uopšte nije bilo lako te 1967. godine, jer žena na radnom mestu kontrolora letenja u to vreme nije bilo. Tadašnji direktor je čak postavio još jedan specijalan uslov za nju, da položi kurs za navigatora, a Bosu ni to nije sprečilo ka ostvarenju sna. Prošla je obuku, letela je avionom, dobila pomenutu dozvolu i položila zvaničan kurs, a sve sa jednim ciljem.

U Saveznoj upravi za kontrolu letenja zaposlila se 1960. godine, na beogradskom aerodromu je radila svoj posao iz snova od 1967. godine, a tek deset godina nakon nje tadašnje Jugoslovenke počele su da rade u tom sektoru, i to kao asistenti. Bosiljka je u penziji od 1990. godine, rado se seća svog radnog veka koji je provela na tadašnjem aerodromu Beograd, a za Priče sa dušom podelila je deo svojih sećanja. Posetio sam je u njenoj kući kod na Zvezdari, dan pre nego što je otišla na odmor u vikendicu u Atomskoj banji kod Čačka, gde je i rođena.

– Kao dete stalno sam gledala u nebo, volela avione i mislila kako ću jednog dana leteti. Tada nisam znala da ću ceo život posvetiti vazduhoplovstvu, ali sa zemlje. Posao koji sam radila veoma je zanimljiv i smatraju ga vrlo odgovornim. Za njega se dobija beneficirani radni staž. Kad mi je direktor Batrić Jovanović rekao da ne mogu kao žena tu da se zaposlim, ja sam ponovila da socijalizam podrazumeva da smo svi ravnopravni i da samim tim mogu da budem kontrolor letenja. Uživala sam dok sam radila, a pogotovo mi je odgovaralo to što se radilo po smenama. Jedne nedelje se počinjalo u 6 ujutru, druge popodne, a zatim noću, pa sam imala dosta slobodnog vremena za druge aktivnosti, pošto sam po prirodi radna osoba – priča Bosiljka.

U Jugoslaviji je bila prva žena na toj poziciji, a u svetu treća. Ostale koleginice, pionirke u ovom poslu bile su iz Kanade, Francuske i Nemačke.

Jedan od intervjua dala je legendarnom voditelju Dejanu Đuroviću

– Danas je lako voditi avion kad ga vidite, a u to vreme nismo imali moderne uređaje, nismo imali računare, već smo morali da zamišljamo prostor u kojem je avion, da budemo na stalnoj vezi sa pilotima i da znamo kako da ga razdvojimo od drugog saobraćaja. Poznavanje tehnike, odnosno performansa aviona bilo je obavezno. Kad komunicirate sa pilotom morate da znate da li on nešto može da uradi ili ne, da li može da se popne na određenu visinu i kojom brzinom. Dok sam jednom pilotu koji se probijao kroz kumuloninbuse davala uputstva, rekao je: „Vala Boso, sve sam u životu pronašao, valjda ću i ovog puta uspeti“ (smeh).

S radošću priča o lepim, ali ne zaboravlja i one manje lepe događaje, koji su bili sastavni deo posla. Bilo je i teških situacija kao što je nesreća u Hrvatskoj 1976. godine, kada su se sudarili avion koji je poleteo iz Splita i drugi avion sa engleskim putnicima iz Londona. Taj let je vodila zagrebačka kontrola letenja, a u Jugoslaviji je kontrola bila podeljena teritorijalno na beogradsku i zagrebačku.

Godinu dana kasnije u Bosni i Hercegovini je nastradao Džemal Bijedić, predsednik Saveznog izvršnog vijeća. Tu je slučaj udesa JAT-ove „karavele” na Maganiku kojim je upravljao poznati Titov pilot, kao i priča o jedinoj preživeloj putnici, čuvenoj stjuardesi Vesni Vulović.

U svojoj karijeri sretala se sa brojnim putnicima, zvaničnicima, kapetanima, kolegama iz celog sveta. Sa predsednikom SFRJ Josipom Brozom Titom imala je kratak susret prilikom otvaranja aerodroma u Beogradu, ali i kada je nakon toga došao sa suprugom Jovankom, da joj pokaže aerodrom.

– Bila sam dežurna kad su stigli. Želeli su da se popnu na toranj, ali je lift čuvene marke David Pajić Daka tog dana zakazao. Srećom, Titu i Jovanki to nije bio problem, pa su se popeli pešice – kaže Bosiljka i priseća se dana posle Titove smrti.

– Tada smo imali veoma jak vazdušni saobraćaj, nije bilo jednostavno sve to odraditi. Drugom prilikom, prvi boing je sleteo u Beograd sa igračima Juventusa. Po sletanju kod mene je došao italijanski kapetan sa željom da, kako je rekao, „vidi tu kontrolu koja je tako dobro vodila njegov avion“.

Bosiljka i danas rado ode na aerodrom Nikola Tesla. Voli da dočekuje i da ispraća drage ljude i kaže da svaki put kad se uputi ka Surčinu, u stvari ide svojoj kući.

– Ostala mi je ta velika ljubav. Svojevremeno smo se svi tamo znali, pa su mi se ljudi rado obraćali kad je trebalo da putuju. Pomagala sam im. I danas danji me zaposleni na aerodromu prepoznaju, čak i mladi, koji su čuli da sam prva žena koja je bila kontrolor. Znači mi ta njihova pažnja.

Kao višegodišnja radnica i penzionerka Bosa je dugi niz godina imala pravo na takozvane servisne karte, odnosno popuste. Na taj način je mogla jeftinije da putuje po svetu, od Srbije do Singapura, Indije, Meksika, Kanade…

– Moji žive u Kanadi, tako da sam čest gost kod njih. Tamo sam takođe radila, u to vreme sam bila mlada da bih sedela. Uspela sam da napravim ovu kuću u kojoj ste sada i vikendicu u mojoj rodnoj Gornjoj Trepči. Imam ćerku, zeta i dva unuka i jedva čekam da postanem prabaka. Osamdeset dve su mi godine i ponosna sam na njih. Ako me pitate za recept – odgovor je rad. Kad se probudite morate imati razlog zbog kojeg ustajete, neku radost. Čak i kad je u pitanju sitnica, ja se radujem ako imam nešto da radim, a pogotovo rezultatima. Ne pušim, čašu vina popijem u društvu, idem na koncerte sa drugaricom, igramo karte. Često organizujem druženja jer volim narod. Rođena sam u porodici sa devetoro dece. A tek što volim da kuvam i da spremam hranu… – pohvalila se Bosiljka Novaković u svojoj ispovesti za Priče sa dušom.

Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com