12 Čačana dobilo spor protiv države Srbije

Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da Srbija treba da isplati bivšim radnicima nekoliko državnih firmi, koje su otišle u stečaj tokom 2009. i 2010. godine, po 2.000 evra na ime nematerijalne štete i pretrpljenih troškova.

Presuda je doneta krajem avgusta u predmetu Radovanović i drugi protiv Srbije i objavljene su u Službenom glasniku Srbije.

Kako je navedeno, podnosioci tužbi su se žalili na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zbog prekomerne dužine trajanja izvršnih postupaka.

Evropskom sudu za ljudska prava, tužbe je podnelo dvanaestoro Čačana, zaposleni u Fabrici reznog alata.

U skladu sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova (koji je bio na snazi od 1. januara 2014. godine do 1. januara 2016. godine) nadležni viši sud je odlučivao o pritužbama podnosilaca o nerazumno dugom trajanju domaćih izvršnih postupaka.

Apelacioni sud u Kragujevcu i Viši sud u Čačku su utvrdili povredu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na sve podnosioce i dodelili im naknadu nematerijalne štete u iznosima od 100 do 400 evra.

Nakon toga, svi podnosioci su izjavili ustavne žalbe Ustavnom sudu koji je utvrdio da je, usled neizvršenja pravosnažnih presuda donetih u korist podnosilaca predstavki, došlo do povrede njihovog prava na mirno uživanje imovine.

Ustavni sud je, posledično, dodelio podnosiocima predstavki i materijalnu štetu u iznosima koji su dosuđeni domaćim presudama koje su ostale neizvršene.

Međutim, Ustavni sud je odbacio njihove pritužbe da su prethodno dodeljene naknade na ime povrede njihovog prava na suđenje u razumnom roku nedovoljne.

U ovom predmetu Vlada Srbije je istakla prigovor nedostatka statusa žrtve na strani podnosilaca, ističući da su sporne domaće odluke izvršene, da je država priznala povredu Konvencije i da je naknada dodeljena od strane domaćih sudova adekvatna i dovoljna, posebno imajući u vidu tešku socio-ekonomsku situaciju u zemlji i ograničene budžetske resurse, kao i prirodu ovog pravnog sredstva.

Sud je konstatovao da su naknade koje su domaći sudovi dodelili u ovim predmetima značajno niže u poređenju sa iznosima koje je Sud dodeljivao u predmetima koji se tiču neizvršenja domaćih presuda donetih protiv preduzeća sa pretežnim društvenim kapitalom.

Stoga je Sud odbio prigovor nedostatka statusa žrtve. Sud je takođe naveo da bi mogao da prihvati nižu naknadu isplaćenu na domaćem nivou, ukoliko se Republika Srbija odluči za sveobuhvatno rešenje problema tako što će zakonom preneti na sebe odgovornost za sve neizvršene domaće odluke donete protiv društvenih preduzeća, ukazujući pritom na odluku iz predmeta Knežević protiv Bosne i Hercegovine, gde je prihvaćen iznos naknade nematerijalne štete od 50 evra.

Razmatrajući osnovanost pritužbi, Sud je konstatovao da je često utvrđivao povredu člana 6. stav 1. Konvencije u slučajevima u kojima su pokrenuta slična pitanja, pa je u tom smislu ukazao na presude iz predmeta Kačapor i drugi protiv Srbije, i Crnišanin i drugi protiv Srbije, te je zaključio da nema razloga za odstupanje od takve sudske prakse.