Prethodni članak
Potresna ispovest: Nepristojna ponuda
Objavljeno 06/03/2015
PIŠE: Milijana Barjaktarević
Evo me po ko zna koji put plačem nad sudbinom našeg naroda. Moje tri sestre behu mi u gostima sve tri u jedan dan. Jedna je pod ratnom psihozom napustila zemlju onomad. Druga je, u šoku od bombi, otišla 1999. Tamo daleko žive i rade, ponekad dođu, čudom se načude kako se ovde živi i odlaze nazad, trbuhom za kruhom. Treća, najmlađa, odlazi sada.
Ta treća kaže da se prepala Vučićevih metoda za preživljavanje i kaže da mu ne veruje ništa. I još kaže da je je sa diplomom šumarskog fakulteta – odsek erozija, na kraju aplicirala da radi na prekookeanskom brodu.
Na brodu neće raditi u struci za koju se školovala. Na brodu nema šuma. Ni zemljišta. Ni erozije. U Srbiji ih ima.
Kaže da su joj se ovde smejali kada je rekla da bi da proba da se zaposli po konkursu. Kaže da su je gledali kao budalu kada je odlazila u firme gde bi njena struka bila od koristi. Kaže da su je neki poslodavci odmeravali od glave do pete.
Godinama je radila po kafićima, po smenama, sa svakojakim ljudima i slojevima društva. Živela je u skromnim sobičcima, skromno se hranila i oblačila. Za vreme studija odricala se svega pa i ljubavi na daljinu, da bi stekla diplomu u univerzitetskom gradu. Intezivno je učila i engleski jezik i računarske programe ne bi li joj CV bio bogatiji.
I onda su joj, sticajem (uobičajenih) okolnosti, poznanici njenih prijatelja ponudili da se učlani u vladajuću stranku. Rekli su joj da će, ako sakupi 100 pristupnica, dobiti posao u struci. Objasnili bi joj kako se do novih članova dolazi lakše i brže. Odbila je ponudu. Ne trepnuvši. Ne kajući se.
Sada se priprema za razgovor u agenciji koja organizuje posao na prekookeanskim brodovima – oazama.
Prelepi su to brodovi. Nema tamo čega nema. Šoping molovi, bioskopi, bazeni, kazina, diskoteke… Da čovek uživa dok plovi do sledećeg atraktivnog pristaništa. Prepuni brodovi opuštenog sveta koji znaju z a čega rade i kako se živi.
Tog dana kada smo se poslednji put videle, smejale smo se kao klinke svemu i svačemu. Gustirala sam joj kako će joj tamo biti divno jer sam slušala da se zaposleni lepo druže, lepo zarade i usput proputuju sveta.
Rastale smo se kroz šalu i smeh. Nije mi videla suze u oku.
Kad sam bila sigurna da je autobus u koji je sela odmakao, utrčala sam u auto i gutala knedle do kuće. S vrata, zagnjurila sam se u jastuk i ridala. Moja deca su me tešila da nije otišla zauvek.
Nisam umela da im objasnim da jednom otići odavde znači – otići zauvek. Jer znam da kada jednom bude doživela da pošteno zarađenim novcem priušti sebi sve što nisu mogli roditelji i krvavo stečena diploma u Srbiji, nikad se neće vratiti u zemlju poniženja.
Ne umem ni da zamislim kako za par godina pakujem svoju decu. Jer nas su učili, a mi njih, da se svoja zemlja, poreklo i svoj jezik voli najviše na svetu.
Koliko će majki presvisnuti od tuge za svojom decom lažući ih da su sretne samo ako je njima tamo negde dobro?! Tamo daleko, gde unuci rastu uz tuđ jezik i neku tuđu prošlost i poreklo.
Kolumnista
Volimo svi svoju zemlju, ali ona ne voli nas. Kada moja deca budu napuštala Srbiju, reću ću im:“ Ne, okreći se, sine!“
biti Srbin izbeglica iz Srbije je mnogo bolna stvar ko nije okusio ne zna, napustiti ognjiste i kuciste je bolno ,ali Srbija je pocela da jede svoju celjad …ne moze covek da se ne osvrce ako su tamo dragi ljudi …
Nazalost svako mlad koga znam planira da ode odavde pa i sam ja, svi se kunemo u nasu drzavu i svi je volimo al nazalost ona ns malo voli tako da mi i ne treba.Kada sam jednom otisao na 3 meseca u nemacku zaradio sam vise nego ovde sto bi za godinu dana i za sta ce mi takva drzava u kojoj bi ziveo i ne bi video nista u zivotu, vec samo mislio kako da prezivim..SAMO NAPRED OMLADINO, ODLAZI IZ OVOG CEMERA I ZIVI SVOJ ZIVOT< ZIVI ZIVOT DOSTOJAN COVEKA!!!
Najlakse je bezati. Mnogo ste bre razmazeni. Bila je nasa Srbija u vecim go.n.ma pa su se nasi dedovi borili za nju i u amanet nam je ostavili. Kada bi znali kakvim su im pekmezima ostavili u grobu bi se prevrtali. Idite cistiti solje i wc po evropi.
Kad su se nasi dedovi borili za Srbiju nije bilo takivh i ovoliko lopovcina koliko ih sad ima. Nego su tad bili casni i posteni ljudi sa malo izuzetaka. A danas je bas obratno. Casni i posteni su na zalost izuzetci. A licno sam doziveo da sam bolje i sa daleko vise postovanja bio tretiran u inostranstvu kod poslodavaca nego ikad ovde kod nazovi nasih ljudi „postenih“ Srba, unuka nasih dedova… Pisao bih do sutra na ovu temu ali sve ovo online nema poente…
Ovo nije Srbija kakvu bih zeleo da vidim. Trenutno stanje u zemlji je neopisivi. Ni ranije nije bilo bolje naravno. Da se malotesimo TRENUTNO NEMA RATA KOD NAS. Ali mozda ce opet doci.Ali, bezati necu. Necu bezati jer ne mogu tako. Pa idemo svi sad odmah u Evropu, Ameriku, Australiju, Japan… ma gde god hocemo samo da nismo u Srbiji. A ovi sto ostaju. Ko ce da se bori da Sebiji bude bolje. Niko, niko bree!!! Idite, ne vracajte se… Pa vi sto idete meni licno najvise stvarate pesimizam… Pa ko ce da ostane jos jedno pitam?! Ko ce da se bori da Srbiji bude bolje. Jos jednom pitam KO? Nikoga ne treba terati da ostane. Sasvim je razumljiv kada neko kaze da ce da ode odavde iz pakal u raj. Ne osudujem nikoga ko zeli da ode ima svo pravo da to uradi. Ali ne odobravam. Jer nema vise Srbije HRABRE SRBIJE da ne poklekne pred cunamijem problema koji nas svaki dan potapaju. A kada pominjemoi Bga i trazimo njegovu pomoc, samo onda kada nam je tesko ga se setimo, da li se pitamo koliko mi verujemo u Njega. Da li imamo veru? Mislim da nemamo. Nade sigurno nema. A ljubav mi to ne znam sta je.
niko nam nije kriv,izuzev mi sami! ko je dozvolio da lopine preovladaju na svakom koraku,ko cuti i trpi,ko odlazi?-odg. na sve ovo je:oni posteni,kulturni,vaspitani,moralni,osecajni koji bi mogli promeniti ovu zemlju na bolje! a zasto?!! da li nam to vaspitanje nedozvoljava da se ispravimo ispred baraba,jer nam je u glavi ona recenica iz vaspitanja-pametniji popusta? verovatno,pametni se sklonili,barabe uzjale i rezultat zivimo svaki dan!!(
Javi se na FB …zove te Toma
Ljudi nemaju sta da jedu , da sastave kraj sa krajem. Od istorije se ne zivi a ini od amaneta.
I ja ću mojoj deci reći: „Ne, okreći se sine!“ Nemate za čim i za kim!
Kad pitam ljude u okruženju, ko je glasao za AV, kažu niko ? Pa ko je to mogao da učini ? Sada se njegovi glasači prave naivni, neobavešteni i iznenađeni. Izgleda da se Srbija ne može izboriti sa palanačkim mentalitetom. Palančani, žive, sude, opredeljuju se i razmišljaju samo po modelu palanačke logike, filozofije i načina života. Srbija je jedna velika palanka, a najveći grad takve Srbije je Beograd. U Beogradu pored sudaranja i borbe modernog i tradicionalnog, najčešće pobeđuje primitivizam, populizam i lažni patriotizam. Sa takvim mentalnim sklopom najvećeg dela „građana“, nema nam spasa, što je jedino izvesno.
Ja vec sest godina zivim u inostranstvu i verovatno cu ziveti jos deset, petnaest godina i na kraju planiram da se vratim da zajedno gradimo bolju Srbiju.
P.S. Otisao sam ne zato sto je u Srbiji tesko ili lose nego zato sto sam hteo da vidim sveta i da sve svoje ambicije sprovedem u delo!
Treba se boriti, svakako- za sebe, za porodicu, za prijatelje, za bolesne, za decu i stare… Radom, ucenjem, usavrsavanjem, i u zamlji i u inostranstvu… Videti koliko razlicitosti, slicnosti, srece i bede ima na svetu… I otpor svemu lopovskom i onima koji zavlace ruke u dzep postenima, namecuci takse, poreze, akcize, cene, monopole,… a oprastaju milionske pljacke koje pojedinci, tajkuni, banke, razne politicko-kriminalne grupe rade organizovano, godinama. Zato, gradjanska neposlusnost onima koji kradu !
Kad ljudima bude miliji covek od novca tada cu se vratiti.Zasto? Zato sto koliko god da se borila u nasoj Srbiji,ne vredi.Svi imaju cenu.Cusne se koja lova i svi se ustreme protiv tebe.Vredni i posteni odlaze,jer ne mogu vise da ostanu i gledaju kako im propadaju ambicije,ideje i sve ono sto su pokusali u svojoj zemlji da ostvare i podpomognu Srbiji.Ko ostaje? Ostaju oni koje tate,mame ili partije imaju gde da zaposle,oni koji se pozivaju na patriotizam a prvom prilikom bi bili kupljeni za sicu.Ostaju stari,oni koji su vec preziveli svoje.Ostaju oni koji ne mogu da odu i oni koji ne vole da rade,lakse je na socijali.Da smo kukavice,ne bi se pustili u nepoznato,bili bi kukavice da camimo u Srbiji i kukamo da nam je lose a ne preduzimamo nista povodom toga.Nego upalimo komp,jer tu smo najhrabriji i onako isfrustrirani pljujemo i po crnom i po belom.
Uh, gde baš brod nađe…
Od sveta se vidi paaaaa 1,2%, ako uspeš da se ukrcaš u luci u kojoj si.
Plata mala, malecna, zahtevi ogromni, rintaš od jutra do sutra…
Gde nađe onu rečenicu ‘Da čovek uživa dok plovi do sledećeg atraktivnog pristaništa.’ pa to nema veze sa životom… Možda, ako si gost na brodu, ali krvav je to posao, toliko krvav da se 80% njih sa brodova vraćaju u ovu, kakvu takvu Srbiju, sa ušteđenih par hiljada EUR posle par godina rada.
Oh, da, naše ljude više ne primaju na brod, mesecima unazad.
Tako da je ova priča ili mnogo stara ili autor hm, pa recimo – nije baš upoznat sa situacijom.
Ne da se ukrcaš, nego iskrcaš 🙂 izvinjavam se, previše sam umorna.
Pozdrav!