Pomen upokojenim nadanjima

Piše: Aleksandar Arsenijević

Mnogo je bitnih datuma u srbistanskoj svetloj istoriji ali malo onih koji imaju takvu specifičnu težinu kakvu ima 5. oktobar. Tog datuma je probuđena nada da će Srbistan jednog dana postati država Srbija da bi samo četiri godine kasnije sva naša nadanja  bila upokojena zajedno sa dvojicom gardista podmuklo ubijenih u kasarni Topčider.

Posle ubistva gardista Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića u prestoničkoj kasarni i svega što je posle toga usledilo većini Srbistanaca je postalo jasno da je i onima koje su ustoličili četiri godine ranije do Srbije utemeljene na pravu i zakonima stalo koliko do snega na Kilimandžaru. Doduše moglo se to naslutili i onog trenutka kada nas je kao malj mlatnulo saznanje da Koštunici i njegovoj ekipi ne pada na pamet smena Rada Markovića sa čelnog mesta službe bezbednosti. Barem dok se ne  unište ili na sigurno sklone dokazi koji bi mnogima, naravno u normalnoj državi, zagarantovali debelu robiju.

A onda, četiri godine kasnije, baš na godišnjicu “demokratskih” promena, podmuklo ubistvo dvojice gardista u Topčideru uverilo je čak i neizlečive optimiste da su njihova nadanja straćena na puke personalne promene. Nebuloznim nalazom vojnih istražnih organa da su se gardisti međusobno poubijali unesrećenim porodicama, ali i svima koji su verovali da su četiri godine ranije na taj isti datum postavili prvi kamen u temelj pravne države Srbije, upućena je nedvosmislena poruka.

Od ubistva Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića je prošla decenija i po, a porodice još uvek ne znaju ko im je i zbog čega, hladnokrvno ubio decu. Svih ovih godina od predstavnika vlasti dobijali su čvrsta obećanja da će slučaj biti rešen. Isto su im obećavali i oni iz opozicije s tim da moraju da se strpe dok oni ne dođu na vlast.

I eto došli su.

Sedam i kusur godina je prošlo od kada se naprednjaci, preciznije gospodar Vučić, pitaju i odlučuju o svemu. Sedam i kusur godina Srbistanci slušaju o beskompromisnoj borbi protiv kriminala i koropcije. U međuvremenu je čak  i stanoviti Kosmajac (pamti li ga još ko), kome je samo gospodar Vučić smeo da izgovori ime, boravio u CZ-u, a o rešenju slučaja Topčider nema nikakvih naznaka.

Već petnaest godina svakog 5. oktobra ispred kasarne u Topčideru porodice Milovanović i Jakovljević za pokoj duše svojih sinova pale sveće. Sveće za pomen petooktobarskim nadanjima i verovanjima sahranjenim sa Draganom Jakovljevićem i Draženom Milovanovićem ispred Doma narodne skupštine još uvek niko ne pali.

A zaista bi trebalo!!!