Драгачевски неолиберализам

Драгачево је као област,  кроз историју и под разним властима, доживљавало штетно прекројавање, а ових дана јављају се иницијатори у облику СНС функционера у Лучанима да задају последњи ударац и расцепкају оно мало што је остало.

У 19. веку Драгачево је била област којој је припадала и Пожега, са центром у Гучи. Да ли због тога што је у време Другог светског рата Драгачево било познато као четнички крај, тек, комунисти су 1945. године, прво урадили административно-територијалне промене, па општини Лучани није припало 13 драгачевских села. Четири године касније, 1949. године, Влада тадашње ФНРЈ доноси одлуку да изгради фабрику за производњу хемијских производа, специјализованих за одбрамбену индустрију. Када се преведе на народни језик, то је фабрика  хемијских средстава која има „најпрљавију“ технологију производње, која самим технолошким процесом утиче неповољно на здравље запослених, и на животну средину. Али тих година после рата, осиромашен народ дочекао је раширених руку изградњу фабрике. Место Лучани те 1949. године, има мање од 500 становника. Логично се извлачи закључак да су из свих драгачевских села (од којих се многа налазе на територијама општина Ивањица, Ариље, Пожега и Чачак) људи добијали посао у фабрици, а фабрика и држава су градили станове за раднике у месту Лучани. Четири деценије након тога место Лучани има преко 4.000 становника (осам пута више), који су пореклом из села широм Драгачева!

Онда је једног дана „богати“ брат из Лучана почео да размишља како га „сиромашни“ брат из околних села у Гучи успорава у увећању богатства, па је дошао до логичног закључка како би одвајањем могао много боље да живи. У својој замисли, „богати“ брат је заборавио да, иако живи у стану у Лучанима, још увек за викенд иде на своју дедовину и обрађује своју земљу којекуде по Драгачеву.  Лако ће зажмурити ради финансијског бољитка да порез на имовину (земљу) плаћа другој општини и да се прихватањем цепања општине  „одсели“ са своје дедовине.

Лаковерни, наивни богатији брат…

А шта се иза брега ваља???

У граду који има, по последњем попису око 3.300 становника ( данас вероватно и мање), фабрика наменске производње има око 1.300 запослених. Производи фабрике су око 90% намењени извозу, или како би се рекло, производња врло битна (пре)продавцима оружја… Толико битна да се занемарује заштита животне средине и њено загађење, занемарује се и живот запослених, јер Бога ти, не раде на модној писти, већ у фабрици наменске индустрије, па стога су и свесно спремни да ризикују живот… Никако не може за несреће бити крива држава, менаџмент, шефови… Радници су криви! Знају они добро да производе нитроцелулозу, нитроглицерин, куглични прашак, апликације за динамит.  А да ли знају да је технологија толико „прљава“ да нигде у Европи такве производње нема?!

И зато су последњи егзекутори у финалном цепању Драгачева (системом: завади па владај), па стим и „убијањем“ посебности људи са овог простора,  дошли на идеју поделе општину  Лучани на две територијалне јединице, са објашњењем да „сиромашни“ брат не би требало да омета „богатог“ брата. Јер како ћеш „богатим“ братом лакше управљати него да га одвојиш од најближих, и даш му оно једино што му је остало – радно место у фабрици. И онда ће он поносно отићи у ту фабрику да погине, јер је свесно и сам одлучио да тако треба и да је то најбоље за њега…

„Сиромашни“ брат ће остати на својој њиви која је многе генерације прехранила, била сведок великих ратова, великих војски и још већих силника. И сва тешка времена су била и прошла. Земља је остала и још увек даје.

А да ли ће бити и људи…?

__________________________________________________________________