Vodenice u čačanskom kraju, od bogatstva do zaborava

Dozvole za otkup turskih vodenica, ili podizanje novih, dugo je izdavao knez Miloš Obrenović lično. Donosile su dobar prihod od ujma i činile bogatstvo onome ko ih ima. Tako je Jovan Obrenović, brat vladarev, 1834. godine dao Turčinu Salih-begu – Loznici sa Jelice 400 groša, ili 60 dukata, za potočaru u Atenici. Iz drugog sačuvanog dokumenta vidi se da je potočara sreskog načelnika Nedeljkovića u Donjoj Kravarici u Dragačevu prodata oko 1870. godine za 200 dukata, dok je vodenica i valjarica koju je u Ovčar Banji Morava odnela 1896. godine vredela 100 zlatnika.

Sa ovim podacima sreo se arhitekta dr Miloš Radovanović, opisujući čačanske mlinove i vodenice od pamtiveka do naših dana.

– Iz turskog popisa načinjenog 1516. godine saznajemo da je u ovom kraju tada radila 41 vodenica, od toga čak 28 na Ateničkoj reci. Neke su se gasile ali i neprestano gradile nove, pa je tridesetih godina prošlog veka na čačanskom području bilo čak 150 potočara i 15 vodenica postavljenih na čunove ili skele na Zapadnoj Moravi, takozvanih moravki – kaže dr Radovanović, inače redovni profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku.

On navodi da su, pored velikog ekonomskog značaja, vodenice imale važno mesto u seoskom životu, „zbog okupljanja, prenošenja vesti, razmene iskustava i znanja, a čovek je tu mogao da prenoći, skloni se od nevremena i sakrije u opasnom dobu”. Za vodenice su vezane i mnoge priče, legende i događaji o priviđenjima, vampirima, hajducima i odmetnicima.

– „Moravke” su se na Zapadnoj Moravi pojavile sedamdesetih 19. veka, a prvu je sagradio Velimir Nektarijević iz Katrge. Bila je postavljena na tri topolova ili vrbova trupca, povezana gredama. Na gornjem delu bio je namešten žrvanj i jedan kraj takozvane vaune, ili vretena, na kojoj se nalazio vodeni točak. Postavljane su na mestima gde su dobri i matica i prilaz reci, građu je štitio premaz od katrana. Neke su bile smeštene i na dva čamca, povezana gredama prevatrnjačama – navodi dr Radovanović.

Pomenuti, narodni naziv za grede samo je jedan od niza zaboravljenih, bez kojih nekad nije bilo moguće zamisliti razgovor vodeničara i pomeljara. Radovanović podseća na te reči:

– Venerka je valjak sa kolenikama ispod skele na „moravci”, badanj ili bukva drvena cev kojom se voda iz zajaženog potoka sprovodi na kolo. Vreteno se za vodenički kamen veže preslicom i papricom, čeketalo je drveni štap čiji jedan kraj trlja po kamenu a drugi treskanjem gura žito, kobilica služi za podizanje i spuštanje kamena radi krupnoće mliva, a ustavom se vodenica isključuje iz rada. Sanduk za brašno svi su zvali mučnjak.

Vodenice iz kojih još ovim krajem odjekuje čeketalo izgubile su boj sa električnim mlinovima i prehrambenom industrijom koja danas mesi hlebove, pite i kolače, pa se danas mogu pobrojati brzo i lako. Jedna je na Kamenici u Prijevoru, pripada sestrinstvu manastira Nikolje kablarsko i podignuta je 20. aprila 1820. godine. Darodavac je bio knez Miloš Obrenović koji je tako zahvalio manastiru što mu je, u toj bogomolji, tokom Drugog srpskog ustanka, sačuvana porodica. Svoj prvotni lik promenila je tek 1968. godine jer se bejaše nakrivila, i tad je prezidan podrum i napravljen bazen. Pomeljari dolaze iz tog i okolnih sela a u vodenici su, kad smo je poslednji put posetili, radile tri kaluđerice i poslužitelj.

Pored ove, postoje i dve vodenice na Ateničkoj reci, koja se spušta niz obronke Jelice. Jednu, sa svojim bratom, drži inženjer Radislav Ćirković, nekadašnji direktor rudnika magnezita „Šumadija”. Ujam je 10 odsto, ili sedam dinara po kilogramu.

– Pored ove dve na Ateničkoj reci, i one manastirske na Kamenici, ne znam da li danas u našem kraju postoji još neka vodenica koja radi svakodnevno. Jer, kod nas ovde melju i ljudi iz Lipnice recimo, i udaljenih sela, i ne bi dolazili da imaju svoje. Kako ide posao? Zavisi od vode: ako malo nadođe onda kilogram kukuruza sameljem za dva ili tri minuta, ali na suši mi je potrebno i šest – priča Radislav Ćirković.

Bilo je i pojedinačnih pokušaja da se bar neke stare vodenice zaštite, sačuvaju od uništenja i zaborava, i upotrebe za nove namene. Neke potočare, ako se obnove, mogu postati gostoprimnica turistima i tako nastaviti da traju i kroz novo vreme, iako je njihovo prošlo. Radovanović je 2011. godine sačinio projekat obnove i zaštite stare Jovanovića vodenice u Gornjoj Trepči, da bi otvorila vrata gostima Atomske banje u tom selu. S tim projektom on je, zajedno sa Narodnim muzejom u Čačku i etnologom iz te kuće Snežanom Ašanin konkurisao za sredstva Ministarstva kulture Republike Srbije, ali razumevanja nije bilo.

Gvozden Otašević, Politika