Lazar izborio normu za Paraolimpijske igre Tokio 2020.

Paratriatlonac Lazar Filipović, koji ima značajno oštećenje vida, nedavno je osvojio treće mesto na poslednjoj ovogodišnjoj trci, čime su završili deseti na Svetskoj rang listi odnosno sedmi na kvalifikacionoj rang listi za Paraolimpijske igre u Tokiju naredne godine. Kako kaže, ovo je veliki uspeh, jer je put do ostvarenja cilja bio veoma dug i trnovit. On je detaljno, za čitaoce OzonPressa, napisao šta se sve dešavalo kako bi izborili učešće na Paraolimpijskim igrama.

–Mala greška je načinjena, ali snažna volja i iskrena vera su je ispravili. Na prvu trku Svetskog kupa u Australiji nismo otišli (2.mart), jer našim propustom nismo dobili vizu. To je dalje rezultiralo naš pad na svetskoj rang listi,(30.mesto)  bolje rečeno otežan ulazak na startne liste za trke (pored trka svetskog kupa tu su bile trke svetske serije koje nose mnogo više bodova uključujući i Svetsko prvenstvo kao veliko finale. Podsetio bih Vas da sam bio osvajač srebrne i bronzane medalje na SP u Auklandu, Novi Zeland 2012. godine i Edmonton, Kanada 2014.godine), a još bliže rečeno to se odnosilo i na kvalifikacione trke za igre.

Prvu trku svetskog kupa radili smo u junu mesecu  u Francuskoj. Na ovoj trci smo prošle godine pobedili. Znali smo stazu i iskreno rečeno, išli smo na pobedu. Uz peh koji smo imali prvoj izmeni(prelazak sa plivanja na trčanje), na liniji cilja slegli smo ramenima i „zadovoljili se “ četvrtim mestom sa 23″ zaostatkom za trećeplasiranim takmičarima iz Izraela.

Prva sledeća šansa i šansa koju smo znali da moramo iskoristiti bilo je Evropsko prvenstvo u Valensiji, Španija u septembru mesecu. Dok su svi konkurenti do tog trenutka, imali po 7 trka, nama je ovo bila tek druga.

Ova trka nam je bila cilj sezone. Pored preko potrebnih bodova, išli smo sa ciljem da osvojimo medalju i da se zaviori zastava Srbije. Pre osam godina na Evropskom prvenstvu održanom u Španiji, moj tadašnji pilot, a sad naš selektor i trener, Marko Pavlović i ja bili smo prvaci starog kontinenta, to je ujedno bio motiv više za ovom željom.

Rekli bi smo da nikad spremniji nismo otišli. Međutim, nevreme koje je zadesilo Valensiju tih dana, bilo je nezapamćenog i za starosedeoce ovog grada. Start trke bio pomeren za nekoliko sati. Zbog jačine vetra ukinuti su svim takmičarima aero točkovi. Mi smo na trku poneli točkove za trening kao opciju B, što nam je u celokupnoj trci oduzelo nekoliko sekundi.Plivački segment je bio dosta nemiran. Puno udaraca u borbi za mesto u mirnoj vodi i brži talas. Konkretno, ja sam izašao sam iz vode  modrog levog oka i izgubljenim kontaktnim sočivom. Nemate vremena da konstatujete bol. Ogroman napor na bicikli da smanjimo razliku za vodećim nas je dodatno istrošila pa smo trku ipak završili četvrtoplasirani sa 44″ zaostatka za trećeplasiranim tandemom iz Francuske. Još jednom-tako blizu, a tako daleko.

Nakon ove trke napredovali smo sa 23. na 16. mesto na svetskoj rang listi i dobili prve bodove na paraolimpijskoj kvalifikacionoj listi. Tih dana formirale su se liste za poslednje dve trke svetskog kupa u  Alanji, Turska i Funchal, Madeira / Portugal.

*Nismo bili na startnoj listi za Alanju, ali jesmo za Funchal. Bodovi nam trebaju, a sedmi smo na wait listi ( ta lista je formirana na osnovu rang liste u svim kategorijama prema broju bodova).

SREĆA PRATI HRABRE

 Osećao sam da moramo otići u Alanju i čekati brifing uoči trke i videti da li se neko neće pojaviti i mi dobiti startni broj. Ta ideja da odemo pa šta bude-bude, koju sam gurao, nije nailazila na otpor, ali na sumnju, da. Pred granicom na izlasku iz Srbije dobijamo informaciju da su se pojedini  takmičari drugih kategorija iz dalekih zemalja povukli sa startne liste i da smo mi drugi ispod crte.

Na samom brifingu se nije pojavio jedan takmičar i mi smo dobili šansu za trku i nove bodove.
Treće mesto. Odlična trka. Konstatovane sitne greške koje treba popraviti za poslednju trku. Osvojeni bodovi pozicionirali su nas na 16. mesto na listi za Paraolimpijske igre i na 14.mesto na svetskoj rang listi.

Trka traje do linije cilja. Sve dok verujete šansa postoji. Funchal, Madeira, daleko ostrvo Portugala u dubinama Atlantika. Zadatak jasan. Sportskim žargonom rečeno „do smrti“, znali smo da je ovo poslednja šansa. Najlošiji plasman koji  smo smeli da imamo je treće mesto.

KRATKO UPOZNAVANJE SA PRAVILIMA TRKE

U kategoriji slepih-slabovidih imate tri kategorije B1 – B3. Ove tri kategorije se odnose samo na „slepe“ osobe sa procentom vida manje od 5%,. Moja kategorija je B2 (2,5% vida). Takmičari B1 (potpuno slepi) startuju 3’21“ pre takmičara B2 i B3 kategorije. Što znači da vi na sprint distanci (750m plivanje 20km bicikl 5km trčanje) koja u proseku traje 1h, morate da skinete tu razliku i pobedite je. Koliko je to? To vam je npr. na 750m plivanja da vam neko beži više od 250m. Na bicikli to je malo više od 2km i na trčanju jedan jak kilometar.

Mi smo imali drugo vreme na plivanju, ali i dalje nedovoljno za opuštanje, naprotiv, da smo „tu“ i da moramo da zagrizemo koliko god možemo na bicikli bez rezerve za trčanje.Uspeli smo dodatno da smanjimo zaostatak iako smo imali četvrto vreme.

SVE SE REŠAVA NA TRČANJU

Trčanje nam je najjači segment i da će to odlučiti pobednika. Startovali smo kao šesti. Kako sam ostavio kacigu u drugoj izmeni i obuo patike bio sam svestan da moram dati sve iz sebe i bukvalno idem do krajnjih granica.Na ulasku u drugi krug pretekli smo tandem iz Ukrajine (koji su dva vikenda pre u Alanji bili drugi i da nas samo par bodova deli),  brzo nakon njih i tandem iz Japana (oba tandema su B1). Na početku poslednjeg kruga staza je prolazila kroz uspon u tunelu. Zašto vam to spominjem? U tom tunelu se rešavala trka u dobroj meri. U trenutku kad mi je Strahinja rekao „hajde Laćo, Tokio zove“,   „napali“ su nas Japanci . Morali smo da zadržimo priključak iskoristimo spust da se nadišemo i uzvratio napad. Rizik je bio čekati sprint. U poslednjih 700m iskoristili smo bolju putanju pojačali tempo nizbrdo i ciljni pravac dug 500m do poslednjeg daha.

Prolaskom linije cilja samo sam legao i počeo da gubim svest. Jače nisam mogao, a slabije nije smelo. Obistinilo se! Treće mesto 23″ iza francuskog tandema B1. Sedmi mesto na paraolimpijskim kvalifikacionoj listi (+9 mesta napredak) i 10.mesto na svetskoj rang listi. Na igre ide prvog 9+1 mesto koje pripada zemlji domaćinu. Nije važno kakav cilj si postavio ispred sebe, već kakav put imaš. Vreme ćeš provoditi u putu do cilja, a ne na liniji cilja. (Dositej Obradović)

Da je tako, pored ove priče, postojala je i moja borba sa lošom krvnom slikom i anemijom koja me pratila cele sezone.

Veliku podršku pružila nam je Srpska Triatlon Unija, koja nam je obezbedila 2,5 meseca pripremnog boravka u Alanji i finansijski ispratila naše trke  Ogroman rad trenerskog tima : Marko Pavlović, Slobodan Žugić(plivanje) i Vlastimir Stevanović(atletika). Ordinacija Medicobalans i Dr Anica Miletić koja nam je ubrzavala oporavak .

Naši prijatelji, porodica koja uvek tu za vas i kad drugi vagaju biti ili ne. Ovo je veliki uspeh i za naše gradove Čačak i Kragujevac. Čačak je dobio prvu normu za (para)Olimpijske igre u Tokiju. I naravno za Srbiju čije boje sa grbom na grudima nosimo u sve dosadašnje i buduće pobede.

Iz tog razloga sam na početku napisao da je uspeh svih nas, pri tom nemisleći samo na Strahinju i mene, a samo mi znamo kroz šta smo prolazili u svakom danu sa punim radnim vremenom (ako uzmemo prosek dana 6-9h provodili smo u treningu, neuključujući i samu pripremu za trening).

SVAKA MEDALJA PA I MOJA IMA DVE STRANE

Ako mi dozvolite da podelim sa Vama tu drugu stranu.

Ubrzo nakon povratka sa priprema imao sam atletsku trku državnog prvenstva na 10km i zauzeo 10. mesto. Tad je već bilo izvesno da u Australiju nećemo otići. Jedno veče dobio sam poziv da predstavljam Srbiju u polumaraton skok trci u Vitlejemu, Palestina. Trka koja se trči duž graničnog zida između Palestine i Palestine / Izraela, pod sloganom „Trčimo za slobodu“. Zauzeo sam 7.mesto u konkurenciji 7.000 trkača. Padom na 6km svoju borbu za bolji plasman sam izgubio.Na ovom putu pored bezbrojnih lepota zemlje, srdačnosti naroda i prefiksa ,,Hadži“ na koje sam ponosan (hodočašće bila mi je dečačka želja), stekao sam i prijatelje koji su vredni svakog dana. Pod pokroviteljstvom Društva srpsko-palestinskog prijateljstva, na čelu sa konzulom Palestine u Srbiji, gospodinom Talom Elzik i njegove porodice, mogao sam osetiti duh tog naroda i zaljubiti se u njihovu kulturu. Iz tog prijateljstva i grada Jerihona (najstarijeg naseljenog grada 10 000 godina), rodila se zajednička želja o bratimljenju dva grada. Čačka i Jerihona. Prvi koraci i upoznavanja predstavnika ova dva grada obavili smo u maju mesecu posetom čelnika Jerihona. 

Malo nakon ove polumaratonske trke imao sam dve trke u Srbiji. Kup Srbije u Pančevu, koju smo radili Strahinja i ja u tandemu, ali koju nismo završili još jednim prvom u nizu. Pukao nam je lanac na bicikli.Zatim državno prvenstvo u duatlonu (5km trčanje 20km bicikl i 2,5km trčanje). Zauzeo sam utešno četvrto mesto.

SPORTOM BEZ GRANICA

Već četiri godine unazad jednom godišnje u Rijeci istrči polumaraton sa velikim prijateljem profesorom dr Hrvoje Vlahović, koji je redovan profesor na fakultetu zdravstvenih nauka u Rijeci i selektor triatlon reprezentacije Hrvatske. Ovo Vam pišem, jer smo mi tandem trčanjem gde je Hrvoje u ulozi mog vodiča pokazatelji da granice „žive“ samo u nama. Ujedno osnovali smo pre tri godine fond za prikupljanje sredstava koje će našim trčanjem pomoći i služiti studentima sa invaliditetom ,Riječkog sveučilišta, a ogromnu pomoć pružaju nam organizator Zoran Medved i Hrvatsko-srpsko prijateljstvo, odnosno Dr Nikola Ivaniš i Dule Nikolić.

Kako su mi trke trebale zbog simulacija, odlučujemo se da „prazan hod“ iskoristimo za biciklistički maraton od Kragujevca do Mostara (dva bratska grada) i triatlon trku na Jablaničkom jezeru. Ovde moram spomenuti mladog Veljka Maksimovića, klubskog drugara koji beleži sjajne rezultate u mlađim seniorima. Trka na Jablaničkom jezeru imala je izuzetno tehnički zahtevan biciklistički segment, koji ja sam ne bih mogao da vidim, a kako sam bio u boljoj atletskoj spremnosti, odlučili smo se da radimo trku zajedno. Veljko me navodio na plivanju i biciklu, a ja sam na trčanju jurio plasman i tako u sprint finišu za pola sekunde dobio treće mesto.

Našu uigranost iskoristili smo još jednom i 4 dana po povratku iz Valensije , a 14 dana pre Slanje, Veljko i ja smo u tandemu odradili polu Ironman u Beogradu (11 TRI Belgrade), a tu su dužine (1,9 km plivanje, 90km bicikl i 21km trčanje) i zauzeli peto mesto u apsolutnoj konkurenciji, tačnije treće mesto na državnom prvenstvu, što je sjajan uspeh uzmemo li u obzir da se za ovu trku nismo spremali, da nam je drugi takmičar otkinuo vrpcu kojom smo na plivanju vezani za skočni zglob i dasmo morali da idemo na osećaj ostatak plivanja.

Na kraju sve se uspešno završilo. Orni čekamo novu sezonu, a svim (ne) uspesima zahvalni, jer su nas ojačali.

Sportski pozdrav!
Hadži Lazar Filipović
Vrhunski sportista zaslužnog razreda Republike Srbije