Penzionisani policajac napisao knjigu o korupciji u Srbiji

„Većina nas u Srbiji radije ćuti nego što bi dovela svoj položaj u opasnost – sa time politička korupcija računa“, kaže Siniša Janković, penzionisani policajac i autor knjige „Oči u oči sa političkom korupcijom“.

DW: Radili ste kao policijski inspektor na spornim slučajevima privatizacije, a sada kada niste u aktivnoj službi napisali ste knjigu o političkoj korupciji. Knjiga nam poručuje da je korupcija pobedila, makar privremeno. Ima li nade?

Siniša Janković: Nada uvek postoji. I dalje imam istu staru nadu u svaku novu vlast. Naš narod se u svojoj burnoj istoriji borio i izborio sa mnogim mukama, što je znak da borba protiv političke korupcije ne samo moguća nego i doletvorna.

DW: Nada je probuđena 2012. kada je izgledalo da je država odlučila da se policijski i pravosudno pozabavi spornim privatizacijama. Od toga već 2014. nije ostalo ništa. Vi opisujete političko gušenje policijskog i pravosudnog rada. Zašto je politički vrh onda uopšte pokretao stvar sa mrtve tačke ako je posle sve to ugušio?

Politički vrh je to pitanje pokrenuo još sa opozicione pozicije. Podsetimo se da je u vreme pre izbora 2012. godine Brisel bio prilično istrajan sa pitanjima o spornim privatizacijama. Tadašnja vlast se u svemu tome očigledno nije snašla, ali tu je priliku oberučke prihvatila tadašnja najjača opoziciona stranka, koja je sada isto tako jaka – najjača, samo više ne opoziciona, nego vladajuća. Mislim da je logično zaključiti da se tadašnjoj opozicionoj stranci isplatilo verbalno suprotstavljanje „kriminalu i korupciji“ uz obećanje da će se, kada na vlast dođe, protiv njega boriti.

DW: Vaša knjiga je prožeta i refleksijama o tome kakvi smo i zašto nam se dešava to što se dešava. Da li je za bujanje političke korupcije kriva samo politička kasta ili postoji nešto, što bi se nazvalo koruptivni mentalitet, neka vrsta raširene društvene deformacije?

Čudan smo mi narod, važnije nam je puno srce nego pun stomak

Tokom pisanja, javilo se pitanje: zašto nam se sve to dešava? Tako sam, možda i preambiciozno, posegao i za etnološkim aspektom političke korupcije. Sasvim je sigurno da ja na to pitanje ne samo da u ovoj knjizi, nego ni u bilo kojoj drugoj ne mogu dovoljno precizno da odgovorim. Za odgovore na ta pitanja treba nam mnogo više znanja nego što ga poseduju krivično-pravne nauke. Ja bih bio i više nego zadovoljan, da to što ste Vi uočili, bude uočeno u meri dovoljnoj da pokrene pravo istraživanje.

Ono što mogu da kažem na bazi svog skromnog iskustva je da nema te društvene pojave u obimu koji prožima celo društveno tkivo, a u kojoj svi, ali baš svi, nemaju svoje učešće. Znam da ovakav stav može da izazove burnu reakciju, ali to što neko jednostavno ne vidi na politička korupcija postoji, upravo je dokaz moje tvrdnje. Stiče se utisak da je korupcija u našem društvu dozvoljena, a ja kažem: ne dozvolimo im da im bude dozvoljeno.

Mentalitet našeg naroda me jako zanima, stoga u knjizi kažem: „Čudan smo mi narod, važnije nam je puno srce nego pun stomak. Gladni će slaviti site. Siromašni će pomagati bogate. Pošteni će se diviti lopovima. Inteligentni će dozvoliti da budu lagani. Sposobni će se povlačiti pred diletantima. Obrazovane će ispitivati plagijatori. Poltroni će nam držati slovo o vernosti. Bez obzira što nas takav obrazac ponašanja krasi dugo vremena, ja kažem: E, neće moći!“

DW: Očekujete li reakcije na knjigu, možda i osporavanja? Sudbina „šaptača“ u Srbiji ne ohrabruje baš sve ljude da kažu istinu.

Ako kažem da očekujem reakciju na knjigu, može se tumačiti da sebi laskam. Jer na nebitnu stvar niko ne reaguje. Reakcija ipak ima i pre nego što je u štampu ušla. Svakako da očekujem i osporavanja, različita mišljenja su ne samo dobra, nego i potrebna, upravo zbog toga i pišem. Kako branim svoje pravo na drugačije mišljenje, tako branim i pravo svakog na osporavanje i kritički stav prema knjizi.

Što se tiče toga da ogromna većina nas u Srbiji radije ćuti nego što bi dovela svoj položaj u opasnost – to je upravo ono sa čime politička korupcija računa, a koliko vidimo to jako dobro koristi. Neko bi iz takve hipoteze mogao da zaključi da kao narod ništa bolje ni ne zaslužujemo. Naravno, ja ne mislim tako, uostalom moja knjiga je dokaz da mislim upravo suprotno.