Igra u Nemačkoj ali ne zaboravlja zavičaj

Nikola Timotijević zvani Busufa uspešno se vratio na fudbalski teren posle niza povreda. Trenutno igra za tim Augzburg u Nemačkoj.

Ipak, ono po čemu se njegova priča izdvaja od većine to je što nikada nije zaboravio svoj zavičaj. Do sada je oganizovao veliki broj humanitarnih akcija, turnira, memorijalnih turnira, ali ono po čemu je najviše poznat je da uspešno vodi školu fudbala u Pranjanima.

— Verovao sam u boga i na kraju je stigao taj čuveni poziv od drugara koji godinama živi i radi u Nemačkoj da dodjem da probam. Napustio sam FK Prijatelje u sred sezone i otišao na probu, i naravno prošao. Klub je iz Augzburga, takmičimo se u četvrtoj ligi. Trenutno smo na sredini tabele i mogu vam reći da sam prezadovoljan. Čim sam zgazio na teren pokupio sam simpatije publike i saigrača. Postigao sam tri gola do sad i imao par asistencija. Postao sam libero ekipe, i ako mi verujete, ni sam ne znam kako igram ovako dobro s obzirom da sam prekidao karijeru. Povratio sam brzinu koja me je uvek krasila. Učestvovao sam u pobedama veoma bitnim za moj tim– Međutim, tri utakmice pred kraj sezone, prilikom prodora, pukao mi je mišić zadnje lože. Opet se okrenulo protiv mene ali vratiću se jači nego ikad. Idem na terapije i uskoro se vraćam kući na pauzu gde ću vredno raditi kako bi se što brže vratio na teren — priča Timotijević.

Nikola je karijeru počeo u FK Prijevor gde sa 15 godina debituje za prvi tim i dajem gol. Potom odlazi u Omladinsku školu Čačak 94, pa zatim u francuski Orleans gde je na probi postigao dva gola a jedan namestio. Međutim zbog privatnih stvari vraća se u Srbiju gde karijera kreće silaznom putanjom zbog nekoliko povreda. Upravo zbog toga došao je na ideju da osnuje fudbalski klub u svom selu. Iako su skoro svi u selu bili skeptični da tako nešto može da zaživi, zahvaljujući dobrom radu, rezultati su stigli veoma brzo.

— Nazvao sam ga FK Gojnogorac (Gojna Gora). Naravno u početku je bilo teško. Iskreno, trenirali smo na lošem igralištu. Malo smo ga uredili, ali je sve je bilo novina za selo. Okupio sam decu koja nisu imala priliku da šutnu loptu. Možda smešno deluje, ali ljudi su prolazili traktorima, kolima, stajali su i smejali se. Sve što sam obećao deci ja sam ispunio: od lopti, dresova do lige. Prijavio zam klub u APR i prijavio se u ligu. Ali ne jednu, nego čak tri: Pionisku ligu sa tadašnjim Borcem, Gaučosima, Mladost Radost; Kadetsku ligu i Mini Maxi ligu Srbije sa mališanima. Bilo je teško, primali smo mnogo golova u početku. Govorio sam uvek da treba vremena, što se i potvrdilo. Osvojili smo treće mesto u Mini Maxi ligi.

Počeo sam da organizujem turnire gde je dolazila Crvena Zvezda. Igrali smo prijateljsku utakmicu sa Radom i Čukaričkim. Tada su počeli novinari da dolaze, da pišu onama, gostovao sam u dosta sportskih emisija. Ali to nije bilo sve. Usledio je poziv za reprezentaciju. Devojka koja je trenirala kod mene posle 6 meseci završila je u reprezentaciji Srbije. E tek onda su’ Neverne Tome’ krenule da veruju u moju priču. Posle toga smo imali još dva mlada igrača koji su bili u selekciji Srbije, Viktor Jevtović i Djordje Vukašinović koji je sada u Gaučosima. Obisli smo sve turnire u Srbiji, a svakog leta idemo na pripreme na Zlatibor. Za jedno selo sa takvom nadmorskom visinom to je više nego odlično — kaže Nikola koji se našao u izboru za najboljeg mladog trenera u Srbiji.

U međuvremenu treninzi su prebačeni u Pranjane, u tamošnju halu zahvaljujuci direktoru škole Zoranu Pantoviću, i na stadionu FK Brezak Pranjani, a klub menja ime u Školu fudbala Milan Jevtović, meštaninu iz sela koji igra za Crvenu Zvezdu.

— Rezultati su odlični, talenata sve više iz svih okolnih sela. U narednom periodu osnovaću prvi tim i omladinsku selekciju koja će trenirati u Čačku. Posle svih tih uspeha dobio sam poziv da karijeru trenersku gradim u Kini sa mališanima uzrasta do 10 godina, ali trenutno ne znam ni ja što sam odbio poziv. Klub trenutno vodi moj kolega Predrag Pejović. On to radi veoma dobro i ne primećuje se moje odsustvo. Cilj nam je da pokušamo da stignemo do trećeg ranga takmičenja, biće teško ali verujem u sebe i svoje prijatelje — završava Nikola.

Ono što je problem je finansiranje kluba. Finansija je jako malo, a zbog velikog posla na selu Nikola sam često razvozi decu, nekad u kolima bude i po 7 –8 dece. Ipak niko se ne žali, jer kako kažu, sve rade da bi stigli do zacrtanog cilja.