Životni standard ali i odsustvo perspektive

Kada se pomene sve izraženija spremnost građana Srbije da napuste svoju zemlju prva asocijacija obično biva nezadovoljstvo materijalnim stanjem, međutim bolji životni standard je samo jedan od razloga zbog kojih se iz godine u godinu povećava broj onih koji su već otišli iz Srbije i onih koji to planiraju.

Sudeći na osnovu prošlogodišnjeg istraživanja koje je sprovela organizacija Srbija 21  čak petina građana Srbije izražava želju da napusti zemlju, dok naročito zabrinjavajući podatak predstavlja činjenica da je među njima najviše mladih ljudi. Prema ovom istraživanju reč je o brojci od 450.000 građana od kojih je  34 odsto predstavljaju mladi starosti između 18 i 29 godina.

Srbijanka Turajlić: Kod mladih je stvoren osećaj da njihova zemlja umesto građanima pripada vlastima 

Još više zabrinjava to što gotovo polovina onih koji žele da odu iz Srbije razmišljaju o trajnom odlasku Što na drugoj strani predstavlja svojevrsnu ilustraciju stanja u državi. Naime, rezultati ovog istrađivanja ukazuju da građane Srbije ne motiviše samo loš životni standard u nastojanju da odu iz zemlje, mada se on najčešće navodi kao razlog već i sveopšta uređenost države kao i veliko nepoverenje u institucije, što mnogi vide kao odsustvo bilo kakve perspektive.

Nažalost, čini se da ovakvo stanje malo koga brine, i da se uglavnom sve svodi na načelne stavove državnih zvaničnika. Na drugoj strani sve češća reakcija na svako javno iskazivanje nezadovoljstva trenutnim stanjem u Srbiji svodi se na čuvenu rečenicu –  idi odavde ako ti ovde nije dobro – što opet još više produbljuje osećanje besperspektivnosti kod mladih. Takav stav kako upozorava penzionisana univerzitetska profesorka Srbijanka Turajlić kod mladih stvara osećaj da njihova zemlja umesto građanima pripada vlastima, koje se prema ovom problemu odnose krajnje ignorantski.

Jedna iz serijе tribina – Zašto ljudi odlaze iz Srbije

– Vlast bi se možda i pozabavile ovakvim problemima kada bi oni mogli da se reše brzo i da pokažu nekakve rezultate. Srbija je već dugo emigrantska zemlja, i tu se ništa ne može promeniti preko noći. Zbog toga mislim da ne postoji neka prevelika motivacija, kod različitih nivoa vlasti, da na tome nešto rade ili planiraju na dugi rok, Kada ljudi kažu da nemaju perspektivu, za njih rešenje neće biti povećanje plata od 15 ili 20 odsto u narednih 10 ili 15 godina- što mogu da budu ekonomski rezultati Srbije u najboljem scenariju. Ljudi se moraju na neki način uveriti da ovde postoji neka nada da će živeti bolje, što nedvosmisleno ukazuje da nije problem samo u novcu. Za one koji žele da odu važno je što će imati veća primanja. Ali, za one koji su već otišli i žive u inostranstvu neko vreme, oni menjaju percepciju i ističu uređenost društva, funkcionisanje institucija i pojedinih segmenata društva, kao i predvidivost u mnogim sferama života. Zato je tako malo onih koji već žive u inostranstvu a spremni su da se vrate. Više za njih nije motivacija da bi u Srbiji imali istu ili sličnu mesečnu platu – objašnjava Bojan Đurić, iz organizacije Srbija 21.

Kao potencijalni motivi za odlazak iz zemlje, a da to nije želja za boljim standardom u ispitanici su u istraživanju naveli loš javni prevoz, šaltersku birokratija, korumpirano zdravstvo, sudstvo i policiju, uništene institucije, partijsko zapošljavanje, medijsko i političko nasilje… Nesporno je da je partokratije uvek bila prisutna u Srbiji, ali aktuelna SNS vlast je sistem botovskog napredovanja uspostavila kao jedan od ključnih principa u karijerama mladih ljudi. Jake institucije profesorka Turajlić vidi kao jedini lek protiv partokratije koju ocenjuje samo kao posledicu želje da institucije ne postoje. stoga smatra da će vlast porazne cifre i procente ovog istraživanja ignorisati i prećutati.

Bojan Đurić napominje da je optimizam da će se neke stvari u tom smislu promeniti postojao u prvim godinama posle petog oktobra 2000 godine, ali da je on brzo iščezao.

–Mislim da se ljudi, kada razmišljaju o odlasku, pre svega rukovode iskustvima nekih drugih ljudi, ili posmatrajući neku opštu situaciju u društvu. Svest o tome da se neke stvari sporo, ili uopšte ne menjaju, čini mi se da je mnogo presudnija za nečije odluke nego možda neki konkretan događaj, u smislu da su ljudi direktno ugroženi zbog toga što neko drugi može lakše da nađe posao od njih, ili što se obrazovanje uvek ne isplati – zaključuje Đurić.

Članak je objavljen u sklopu projekta „Karta u jednom pravcu“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja po osnovu Javnog konkursa za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

______________________________________________________________________