Prethodni članak
U Zablaću, među svojima
На свечаности одржаној у уторак, 10. марта 2015. године у Парохијском дому цркве Светог Архангела Гаврила у Заблаћу отворено је 52. Дисово пролеће, а Владислав Петковић Дис, један од најзначајнијих српских песника свих времена, на трен се вратио међу своје. Чачанска библиотека која носи Дисово име је овог марта започела манифестацију у Дисовом Заблаћу где је песник рођен пре 135 година, давне 1880-е године као девето од тринаесторо деце Димитрија и Марије Петковић.
Дисово име, синоним за његов завичај, публици је представила Даница Оташевић, директор чачанске библиотеке. Она је говорећи о биографији песника и о самој манифестацији рекла да се Дисово пролеће организује од 1964. године и да је манифестација одавно надрасла локалну заједницу и постала препознатљива у региону, а и шире. Изложба о Дису, филм, публикације из богате издавачке делатности Библиотеке где доминирају књиге лауреата Дисове награде, првенци младих песника и часопис Дисово пролеће, представљени су у многим српским градовима: Зајечару, Нишу, Београду, Крагујевцу…као и у Француској, Пољској, Румунији, Републици Српској и Црној Гори, али у Заблаћу никад до сада.
Мештанима је приказан десетоминутни филм „Дис и његова пролећа“ као и богата видео презентација о песниковом делу и времену. Публика је могла да чује шта је урађено за проучавање песникове биографије и вредновање песништва за више од пола века трајања манифестације, ко су добитници Дисове награде и колико манифестација кореспондира са савременим стваралаштвом и младим песницима.
Осврнувши се посебно на биографске детаље песника невиних даљина, Даница Оташевић је говорила о Дисовом рођењу, крштењу, познанству са супругом Тинком, о судбини њихова два цвета из четири рата, о трагичном прелазу преко Албаније, о боравку у Француском избеглиштву и повратку на Крф маја 1917-е, о торпедовању лађе Италија и Дисовом утопљењу у Јонском мору.
Никола Радовић, чачански кантаутор и музичар је само за ову прилику, чувене стихове песме Пијанство отпевао уз гитару показавши музикалност и динамику Дисове поезије на мало другачији начин.Атанасије Савић, мештанин Заблаћа искористио је прилику да каже своју песму о Дису.
Сведочење сељака Милоша Станковића из Бреснице о потапању лађе Италија, Дисова сећања на страдање српског народа у Великом рату, његове антологијске стихове, као и оне њему посвећене говорили су Љубиша Ћирковић и Марија Радуловић.
Са само две књиге песама које су за живота објављене „Утопљене душе“ и „Ми чекамо цара“, Владислав Петковић Дис је за сва времена обезбедио себи место у српској књижевности, а Градска библиотека је на 135-и песников рођендан покренула иницијативу да се до 2017. године у Заблаћу подигне споменик великом песнику и родоначелнику српске модерне. Упутивши ову иницијативу градоначелнику града Чачка, председнику скупштине града Чачка, савету месне заједнице Заблаће и школском одбору ОШ „Владислав Петковић Дис“ Даница Оташевић је закључила: После једног века од смрти, то је најмање што можемо да учинимо за Диса, али више због себе, јер његова поезија ће неспорно живети у срцима будућих генерација и обасјавати његов, и наш, завичај.
Ево једне актуелне о Србији из 1910.
Владислав Петковић Дис: НАШИ ДАНИ
Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.
Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.
Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.
Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.
Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.
Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.
Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова
Остала нам још прашина на хартији
К’о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.
Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к’о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.
Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.