Gligorov: Srbija je zemlja zaostala u razvoju, nazaduje već 30 godina

Srbija je 2018. godine imala privredni rast od 4,4 odsto, najviši u prethodnoj deceniji, što više govori o slaboj ekonomiji prethodnih deset nego jakoj prošle godine.

U 2019. projekcije pokazuju da će rast biti veći od 3,5 odsto koliko je prvobitno planirano.

Međutim, stručna javnost, kako domaća tako i međunarodne finansijske institucije ukazuju da su potrebne mnogo više stope rasta koje bi trajale bar deceniju.

Nasuprot tome Bečki institut za međunarodne ekonomske studije u novembarskom izveštaju tvrdi da je momentum rasta zemalja Centralne i Istočne Evrope prošao i da je vidno usporavanje.

Takođe, prema analizi ovog instituta u poslednjih pet godina od 2014. do 2018. Srbija se nažalost nalazi pri dnu i gledajući privredni rast i rast plata. Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta, u razgovoru za Danas govori o tome šta stoji iza ovog rasta od 3,5 do četiri odsto i šta su prepreke ozbiljnijem približavanju standardu Evropske unije.

* Nakon privrednog rasta od 4,4 odsto u 2018. ove godine biće preko 3,5 odsto. Da li je srpska ekonomija na dobrom putu? Da li je to održiv rast i da li je dovoljan?

Prošle godine (2018) značajan doprinos rastu dala je dobra poljoprivredna godina. Što se 2019. godine tiče, doprinos oko kog se vode sporovi je dala izgradnja Turskog toka. Takođe i ova poljoprivredna godina je bila veoma dobra. Ali ako se izuzmu ti privremeni efekti, privreda raste oko tri odsto godišnje.

Deluje da će tako biti i ubuduće. Može se raspravljati o tome da li mogu svake godine da se pojavljuju stvari kao što je Turski tok ili povoljna klima, ali to je malo verovatno. Kod Turskog toka, kao i kod drugih državnih investicionih projekata uvek je problem da li su oni valjano izabrani. Šta ako kojim slučajem taj gasovod nikad ne proradi? Isti je problem i sa putevima.

Kada se investira i gradi, u tom trenutku to ima efekat na rast BDP-a, neko zarađuje platu, neko ostvaruje profit. Ali da bi se ti projekti isplatili oni treba da trajno povećaju BDP, pa i poreske prihode jer to je način na koji država isplaćuje takve projekte. To, međutim, nije izvesno.

Kada izuzmemo jednokratne efekte, ostaju industrija, usluge i spoljnotrgovinski odnosi. Uvoz raste nešto brže od izvoza ove godine i ima negativan doprinos rastu BDP-a.

Industrija ove godine ne pokazuje naročito veliki rast. Ostaje sektor usluga koji se podstiče time što je devizni kurs duže vreme fiksiran.

Takav kurs podstiče i razmenljive i nerazmenljive usluge. Recimo, podstiče trošenje turista u Srbiji. Drugim rečima, s jedne strane imate potencijalnu stopu rasta od oko tri odsto sa malom verovatnoćom da se ubrza, a s druge strane jednokratne promene koje u jednoj godini daju doprinos, ali sledeće utiču na smanjenje rasta.

* Svetska banka je nedavno predstavila izveštaj kojim pokazuje kako Srbija može da ostvari dugoročne godišnje stope rasta od sedam odsto. Šta vi mislite o tome?

Uvek možete da kažete zašto neka privreda ne raste sedam ili osam ili zašto da ne – 10 odsto. Ali ako ste zemlja zaostala u razvoju, a Srbija jeste pošto 30 godina nazaduje, neko izračuna kojom brzinom biste mogli da stignete neku sličnu zemlju, kao na primer Austriju. Možete vi da imate i takve stope rasta, ali to se događa u modelu ili jednačini, a u stvarnosti gotovo nikad.

Srbija bi verovatno mogla sa valjanom privrednom politikom do potencijalnog rasta BDP-a od četiri odsto i to bazirano na ulaganju u kapital i obrazovanje, odnosno povećanju produktivnosti radne snage.

* Pošto je za približavanje standardu EU neophodno ne samo da imamo visok rast, već i da on traje deset ili dvadeset godina, da li je moguć dugoročni prosperitet Srbije kao evropske zemlje u okolnostima rastuće korupcije i bez vladavine prava, sa sve većom kontrolom medija?

Ne znam u kojoj meri je Srbija evropska zemlja, tu ne mislim geografski. Sve te institucionalne okolnosti utiču svakako, ali postoje tu dva druga problema. Korporativni sektor u Srbiji ima veoma ograničene mogućnosti investiranja. Srbija se u velikoj meri oslanja na javne i strane investicije, a privatne su daleko manje. Sad jedan argument je da korupcija ograničava preduzetničko ponašanje i investiranje, a drugi je da je korporativni sektor od 2008. do danas u finansijskim problemima. Imali smo jako visoka nenaplativa potraživanja i tek sada je to svedeno na nivo relativno normalan za zemlju kao što je Srbija. Nema domaćih ulaganja, a nema ni domaće štednje. Udeo domaće štednje u BDP-u je jako mali. Privredni sistem Srbije je takav da stanovništvo troši, a stranci ulažu. To je model po kome se živi od danas do sutra. Taj problem je po mom mišljenju mnogo važniji. Druga stvar je orijentisanost na javna ulaganja. To je neophodno, zemlja je u ruiniranom stanju, ali pogledajte kako se preduzetnici i ljudi uopšte u Srbiji snalaze. Sektor usluga raste, ali tu ima dosta ljudi koji rade neformalno. Ako ste u neformalnom sektoru, imate velika ograničenja za rast. Ne plaćate poreze, pa onda ne možete da se reklamirate, ne možete da koristite finansiranje. Pravna država jeste važna za lakši život građana, ali mislim da niska štednja i neformalna ekonomija dosta utiču na to što nema dovoljno privatnih investicija.

* Zašto ne štedimo? Da li je problem u psihologiji ili zato što smo siromašni?

Ekonomski imamo visoku stopu diskonta na buduću potrošnju. Imamo egzistencijalnu nesigurnost, političku nesigurnost, pa i pravnu nesigurnost i to utiče na ponašanje ljudi. Sve to je nezavisno od korupcije. Korupcija je na kraju krajeva način na koji rešavamo probleme. Kupujemo usluge koje ne bi trebalo da se prodaju, ali se ipak prodaju. U lošem sistemu korupcija donosi stabilnost. Vi znate da ako platite da ćete dobili dozvolu ili zdravstvenu uslugu.

Tu neizvesnost jednim delom širi sama vlast stalnom propagandom i pričom o vanrednom stanju, napadima unutrašnjih, spoljnih i susedskih neprijatelja. A i iskustvo iz prethodnih 30 godina gde jedan pokušaj promene nabolje nije uspeo ne pomaže. Imamo istoriju poraza i ljudi onda ne računaju da će sledeće ili one tamo godine živeti bolje nego ove. To nema veze sa siromaštvom. Kina je bila izuzetno siromašna zemlja, ali je stopa domaće štednje bila oko 40 odsto BDP-a. Sistem u kom nije bilo ni socijalnog ni zdravstvenog osiguranja je naterao ljude da štede. Kod nas ljudi najviše štede da pošalju decu u inostranstvo. Kada pogledate štedne navike naših ljudi koji odu u inostranstvo i onih koji su u Srbiji, vidite ogromnu razliku. Naši ljudi koji odu u inostranstvo i rade čak i ilegalno štede izuzetno mnogo. Štede da bi i sutra živeli tamo, ali i da bi poslali svojima kući. Od tih doznaka živi nemali broj ljudi u Srbiji. Nije reč o siromaštvu i psihološkim sklonostima, već u tome da živite u sistemu koji je već 30 godina generator neizvesnosti u vezi s našom budućnošću. U takvom sistemu živite za danas.

* Ako pogledamo unazad poslednjih dvadesetak godina, imali smo period povećanja demokratije koji se ekonomski završio velikom krizom. Nakon toga, demokratija kao da počinje da se sužava, a autoritarnost jača. Da li u Srbiji demokratija predstavlja prepreku ekonomiji ili (slaba) ekonomija demokratiji?

Kada gledate period od 2001. do 2008-09. godine, kada je izbila ekonomska kriza, ne možete da kažete da je to bila stabilna demokratija. Imali smo ubistvo premijera i efekat na privredu nije bio mali te i naredne godine. Demokratija koja je došla kasnije bila je sporna budući da se podsticala nacionalističkom politikom, oslanjanjem na Rusiju. Deo toga je i prodaja NIS-a. To je dosta nestabilan period. I ranije, 70-ih ili 60-ih godina prošlog veka, kad god je zemlja bila nestabilna, imali smo privrednu politiku koja gleda da umiri javnost. U periodu od 2001. do 2008. godine imali smo podsticanje potrošnje preko fiksiranog kursa. Imali smo veoma veliki deficit spoljne trgovine uz fiksni kurs. Tokom devedesetih nije bilo kredita, ljudi su se nakon 2000. zaduživali da kupuju potrošna dobra, automobile, šporete, frižidere i to sve iz uvoza, jer se pri tom kursu nije isplatilo proizvoditi ovde. Imali smo kupovanje mira i pre raspada Jugoslavije.

Kasnije, do 2012. pa i posle toga privredna politika je bila samo održavanje da se sve ne raspadne. Od 2015. politika se svodi na to da se subvencionišu investicije i štedi na platama i penzijama. To za efekat ima da ljudi manje troše, a više se izvozi, ali to ne obećava onaj visoki rast o kom smo pričali. Tako da postoji veza između demokratije i rasta. Druga strana medalje je da imate političku potrebu. Gospoda politički preduzetnici koji osnivaju političke partije, kandiduju se itd, imaju potrebu da održavaju taj stepen nestabilnosti i neizvesnosti, jer je to u skladu sa autoritarnim tendencijama. Posebno kod ovih koji su trenutno na vlasti. LJudi će uvek preferirati stabilnost u odnosu na promene. Političari imaju podsticaj da kreiraju krize i neizvesnost i da onda kažu ja sam taj koji drži sve da se ne raspadne. A autoritarizam, ne samo ovde već u svim zemljama ide uz korupciju, jer nema kontrole.

* Ali te autoritarne trendove vidimo u svetu, u SAD, u Zapadnoj i Istočnoj Evropi. Kako vidite ovo što se događa sa EU? Bregzit. Dolazak na vlast euroskeptika u evropskim zemljama?

Populizam u SAD i Britaniji su različite stvari od populizma u Istočnoj Evropi, recimo Poljskoj i Mađarskoj. U oba slučaja radi se o demagogiji. U Britaniji u stvari veruju političarima. Kada sistem dugo funkcioniše dobro, ljudi mu veruju i treba im vremena da shvate da ih političari na vlasti lažu kada govore o tome koliko ih košta EU, da je Britanija vazalna država itd. U SAD najveći broj ljudi nije zainteresovan za politiku i iako znaju naravno da političari rade u sopstvenom interesu imaju određen stepen poverenja iz istog razloga, sistem funkcioniše već 200 godina. Onda demagogija ima uspeha i postavlja se pitanje da li će institucije uspeti da se održe pod demagoškim napadom. Ja mislim da hoće, jer to nije prvi put i uspevali su da se odupru.

Kod autoritarnih režima kao što su u Mađarskoj ili Poljskoj imamo otvoren stav mi ili oni, gde se igra na verske ili ideološke razlike na primer, imigrante ili ateiste u odnosu na domaće stanovništvo i tradicionalne vrednosti. Tu imamo tendenciju uspostavljanja jednopartijskog sistema. Na Zapadu nema pravljenja jednopartijske države, negiranja vladavine prava, samo se pravo pokušava okrenuti u svoju korist. NJihov je problem što su članice EU i s vremenom neće moći da izbegnu formiranje opozicije koja će ih svrgnuti sa vlasti.