Zašto stradaju oni najbolji?

Piše: Aleksandra Ćurčić

Koliko patnje može da podnese ljudsko biće?

Zašto stradaju oni najbolji, oni koji nisu pomislili a kamoli učinili zlo, dok pokvarenim, lažljivim, gadnim spodobama ide sve glatko?

To se pitam od svoje dvanaeste godine, pokušavam da nađem smislen odgovor, pokušavam da razumem boga, kosmos, sudbinu ili šta već…

I jutros mislim na to.
Mislim na Milovana.
Milovan je radio kao čuvar u mojoj banci.
Godinama je sve nas dočekivao sa osmehom.
Nikada mrzovoljan, nikada mračan pogled.
Dok pijemo jutarnju kafu i spremamo se za početak rada priča viceve, smejemo se i počinjemo dan u lepom raspoloženju.

U deset je vreme za doručak. Uvek nas zove na pitu, papriku u pavlaci, sudžuk…
Supruga mu je svakoga dana pakovala doručak koji liči na pravu gozbu i ima ga za bar šest ljudi jer je voleo da deli.

„Milovane a pritisak, a kilaža?“
„Pritisak će da mi padne ako dobro ne doručkujem a šta će mi lep izgled ako sam gladan“

Sećam se, dolazila je u banku starije gospođa koja je blago rečeno imala psihičkih problema.
Napadala nas je, vikala, smirila bi se kada bi joj on prišao i obratio joj se mirnin tonom. Nije reagovala na druge pripadnike obezbeđenja, samo na njega. Reagovala je na dobrotu.

Često smo pričali o deci. Njegovi sinovi su godište moje dece, 2003 i 2006.
Prolazili smo zajedno kroz sve, od vrtića preko upisa u školu, prijemnog…

Prestao je da radi u banci a onda nas je sve kao grom pogodila vest da stariji, Luka ima rak.
Pitali smo treba li pomoć, odbio je. Operisan je, biće dobro.
Bio je dobro nekoliko meseci. Zlo se vratilo. Pojavio se na kosti glave. Ponovo operacija, zračenje, hemioterapija…

Videla sam Milovana. Oči su mu bez svetla, bled, zamišljen.

„Kažu, biće dobro, vodim ga na Pešter, na čist vazduh, da se malo oporavi“

Suprugu mu nisam prepoznala. Ženi je od stresa opala kosa. Rekla sam- biće dobro, mora i trudila se da ne zaplačem.

Ceo grad je sakupljao novac, ovde sam delila apel za pomoć. Nekoliko meseci je bio dobro a onda vest da je za sedam dana imao dve operacije. Sarkom na kosti glave i oka.

Jedina nada je lečenje u Rusiji i to brzo.
Očajna porodica zavisi od milosti nepoznatih, dobrih ljudi. U mom gradu je za doček nastupalo „Atomsko sklonište“ a nema 5.000 € za put Luke Rakonjca u Moskvu.

Šta ostaje?
Da se organizujemo, pomognemo i pomolimo za oporavak deteta.

Brojevi računa:
Za uplate iz Srbije:
205-9011007298107-75
Za uplate iz inostranstva:
IBAN: RS35205903102723491251
BIC: KOBBRSBG

Luka bije životnu bitku, potrebna je naša pomoć