Mirjana Karanović: Zadovoljna sam godinama i životom

Autorka: Milica Vasović

 Prvi susret sa Mirjanom Karanović izgledao je ovako: Pre gotovo godinu dana gledala sam jedan njen intervju u kom je  rekla: „Uvek sam imala potrebu da u nečemu budem dobra, da u nečemu budem izuzetna.“ Uspela je u tome, sve te karakterne i kako ona kaže tipične ženske likove odigrala je tako da su ostavile traga u srpskoj kinematografiji. Petrija, Senija, Jelena, Radmila su samo neke od tih likova.

Dobitnica svih glumačkih nagrada i nagrade za najbolju evropsku glumicu na Briselskom filmskom festivalu, čine je srećnom, ali nijednog momenta od nje nećete čuti da tome pridaje veliki značaj.

Na ugovoreni intervju došla je u tačno zakazano vreme. Osmeh i neposrednost kojom započinje priču, razbijaju moje predrasude da se radi o nadmenom i teškom sagovorniku. Priznajem slušala sam „čaršijske“ novinarske priče.

Uz kafu i sok pričali smo o onome u čemu je ona izuzetna, a to su uloge na filmu i pozorištu. Ovaj put je htela da izbegnemo pitanja o politici, jer kaže, o tome je sve rekla ili je već rečeno. Ipak postoji jedna rečenica koja se provlačila kroz ovaj razgovor, a upravo je izgovara Mirjana u predstavi „Glad“, a ona glasi: „Neću da moje ne smem, dvori nad mojim bih“ .

• Pripremajući se za ovaj razgovor naišla sam na dosta različitih mišljena o vama kao osobi, neki vas veličaju, dok vas drugi osudjuju zbog nekih postupaka. Da li mislite da ste i sami doprineli tome da vas ljudi posmatraju oprečno?

Nije mi to nikada smetalo, to sve ide u paketu ako sam sebe stavila u poziciju da javno iznosim svoje mišljenje. To je moralo i tako biti. Mnogi ljudi su izabrali da ćute, a to rade da bi se svima svideli. I zaista, ćutolozi se svima dopadaju. U životu  izabereš sta želis da budeš, a moj smisao života nije da me što više ljudi voli, ja nisam zavisnik od toga da imam hiljade obožavatelja. Izražavam svoju ličnost i kroz glumu i kroz ono što radim van glume, i tu nema skrivenih oblasti. Ne vodim dvostruki život i mrzim dvoličnost kod ljudi.

• Počeli ste 80-tih godina, i nekako ste se  gradili kao ličnost kroz uloge jakih, samosvesnih, hrabrih žena.

Koliko sam ja gradila te uloge toliko su  one meni vraćale, uvek sam saznavala nešto novo o sebi kroz te žene. Sve te likove koje sam odigrala, neke druge glumice bi odigrale drugačije. Tim ženama koje ste pomenuli na filmu i sceni ja sam dala telo, emociju, svest i celo moje iskustvo i zaparavo unela sam sebe u te žene. Naravno sa godinama i kroz iskustvo koje sam dobijala kao osoba ti likovi postajali su osvešćeniji, jer sam imala mnogo više i za uložiti u njih.

• Tokom svih ovih godina stiče se utisak da ste paralelno radili i na sebi i na svom talentu.

Itekako sam radila na sebi. Talenat ispari onda kad se osoba zaledi u svom najuspešnijem vremenu. To se desilo mnogima koji su u jednom periodu svog života bili na vrhuncu slave i onda se više nikada nisu pomerili od tada. Zapravo živeti i biti živ znači dozvoliti da kroz tebe prolaze razni uticaji, da budeš aktivan i prisutan u vremenu i prostoru, a to je i način da sačuvas život i svoj talenat.

• Bećković kaže da je u „Duši skup svih duša“ , pa se to može prevesti i na vas glumce koji sve uloge tražite u vama. Da li je postojao neki lik koji niste mogli da pronadjete u sebi?

Odbraniti neki lik znači prihvatiti ga kao deo sebe i na takav način ga graditi i nikako ulepšavati. Najteži su negativni likovi sa kojima niko ne bi nikad razgovarao ili bio u njihovoj blizini, ali te likove trebaš da sagledaš i sa druge strane. Svi su jednom bili male bebe i nevina bića i to kako su ljudi postali loši i pokvarili ljudske duše je veliko pitanje. Postoje ljudi koji su nepovratno uništeni i tu mislim na psihopate, ubice, a postoje i ljudi koji su duboko povredjeni i čije zlo dolazi iz njihove potrebe da se odbrane.

• Odbranili ste sve te namučene žene.

Da. Baš iz tog razloga i volim ovaj posao, sagledavam ljude iz različitih uglova. Sve te tipične balkanske žene, tipične srpske seljanke koje sam igrala, uvek sam  gledala  da im dam nešto po čemu će one biti unikatne. Nikad nisam želela da igram po klišeu. Ljudi lako posežu za time, ali i to je ljudski.

• Igrate u predstavi „Zmajeubice“ koja se bavi ljudima u Prvom svetskom ratu. Pisac te predstave Milena Marković je izjavila u jednom intervju da smo mi „mali i nebitni kusur velikih sila“. Da li se slažete sa njom?

Mogla  bih da se složim sa Milenom. Zapravo ispričaću ti moj prvi odlazak u Ameriku. Moja ideja o Americi je bila fascinatna, ta moć i sila koja je stajala iza tog imena, te slike koje sam gledala na razglednicama i filmovima, to prostranstvo….Zapravo, ja sam mislila da tamo žive savršeni ljudi, i sa tim ubedjenjem sam krenula u prvu posetu u Njujork iz tadašnje Jugoslavije. Jednostavno, htela sam da privirim u tu veliku zemlju. I kad sam sagledala tu veliku zemlju, sve je bilo tako impozatno, veliko, ti oblakoderi, Menhetn. Medjutim, videla sam ono što me je potpuno zaprepastilo, da tamo žive samo ljudi koji su u mnogo čemu ispod proseka po svojim karakteristikama, veštinama, da su oni obični kao i mi, i da su izuzetni ljudi retki kao i ovde. Onda sam nekako u sebi postavila pravu meru i nisam više mislila da smo mi inferiorni. Mi jesmo mala teritorija i politički smo nebitni, ali na ljudskom planu sebe i ostale ljude koji žive ovde ne mogu doživeti kao malim. Ljudska društva nisu ni dobra ni loša sama po sebi, već se radi o pojedincima. Tako da te floskule i opšta mesta da smo mi ovakvi, a oni onakvi više ne prolaze.

• Sa predstavom „Helverova noć“, koju igrate več deset godina, išli ste nedavno na gostovanje u Italiju. Da li se razlikuje pozorišna boemska praksa kod njih i kod nas?

Potreba za pozorištem je potreba da budeš prisutan u nekom uzbudljivom umetničkom dogadjaju, u kom neki živi ljudi na sceni imaji emotivnu komunikaciju sa publikom. Tako da su ljudi i njihova potreba svuda ista, bilo da igram u Italiji, Sarajevu ili Beogradu. Predstava treba da te uzbudi, rasplače, nasmeje. Ako nema toga onda ona nije dobra, i nema neke velike razlike.

• Rekli ste da je donekle lakše živeti u diktaturi nego u demokratiji. Mislite li to i dalje?

 Kad ti neko da slobodu da radiš sta god želis onda nastupa odgovornost, a kad imaš nekog iznad sebe koji ti odredjuje šta ćes da radiš onda si na neki način oslobodjen odgovornosti. Tako se ponašaju deca zato što su im roditelji autoritet. Roditelji im odredjuju šta sme, a šta ne sme, i onda dodje trenutak kad ti moraš da uzmeš život u svoje ruke i onda si odgovoran pred sobom. Zato sam ja to rekla. Ne mislim da je  zaista lakše, ali kad nema nikog iznad tebe da ti govori sta smeš, a šta ne smeš onda ti odredi šta je to. Ovde ljudi stalno okrivljuju nekog drugog za svoje probleme…

• Šta je kod nas prisutno?

To je demokratija, mislim nije nam neko pokucao na vrata i doneo nam to, izborili smo se za to, i zato odgovaraj za svoje izbore. Znam da nije lako. Ljudi moraju da shvate da postoje izbori, ne možeš nešto da uradiš i da kažeš, pa ja to nisam tako hteo. Moraš da se suočiš sa posledicama.

• Dobili ste toliko nagrada, Pula, Niš,pozorišne nagrade..

Nagrade su zanimljive dan dva, i o tome se posle i ne piše.

• Gde ih čuvate?

Imam par kutija u kojima ih čuvam, a neke su baš lepe pa ih držim na polici. Nekad kad mi opadne samopouzdanje pogledam u te nagrade i kažem „ajde digni se, zaradila si, nije baš da ništa nisi uradila u životu“. Ne može se živeti od pogleda u nagrade, mora se u budućnost gledati.

• Šta bi bilo da niste upisali glumu iz trećeg puta, da li biste se bavili njom? Mnogo je Mira Karanović odustalo od svog cilja.

Mislim da bi se bavila, tačnije sigurno bi se bavila glumom. Nema odustajanja. I dan danas stanem na raskrsnicu, pogledam levo desno i krenem. Ne razmisljam previše o tome da li je trebalo da idem na ovu ili onu stranu. Čovek na kraju uvek i stigne tamo gde mu je mesto, možda neki put  i zaobilaznim putem,ali ipak stigne.  Ako stojiš u mestu i razmišljaš da li je trebalo ili nije, kajati se ili vraćati se, to je sve gubljenje vremena. Hajmo dalje za svojim ciljem.

• Očekuje vas premijera filma „Pored mene“, a napisali ste i scenario sa film „Dobra žena“.

Film „Pored mene“ će izaći na jesen. To je diplomski film moje glumačke klase, koji je režirao Stevan Filipović, a scenario pisala Minja Bogavac. Film „Dobra žena“ se radi, tako da stvarno ne znam kad bi trebalo da izadje.

• Kakva je danas pozicija žena na filmu? Ima ih sve više, pa i vi u pozorištu radite dve predstave koje je žena režirala.

Da, ima ih sve više. U poslednje vreme sam radila četiri filma sa ženama, i mislim da ih ima sve više koje mogu da iznesu neki veći projekat.

• Možete da kažete kao Petrija u replici  „Sve što sam htela to sam i imala“?

> Možda bih mogla to da kažem, mada se ne bih usudila da to i tvrdim. Zapravo kada se odmaknem i kažem, pa da sam htela još verovatno bi se za to i borila. Negde u životu i zaslužiš sve što imaš ili nemaš. Svakako nemam neke stvari za koje sam kao mala mislila i maštala da ću imati, ali ono što sam srela usput je mnogo vrednije od onog što sam maštala da želim, i nijednog momenta se ne kajem. Mogu da kažem da sam zadovoljna ovim godinama i životom.