Braća ili ljuti rivali

Пише: Светилав Љ. Марковић

Прошле године чачански Железничар славио је седам деценија постојања, а ове године градски ривал Борац пуни 75 година. Можда је ово прилика да се подсетимо на њихов ривалитет, али и несвакидашњу сарадњу.

Стално је присутна дилема да ли је Борац Железничару „старији брат“ или „градски ривал“. Постоје навијачи Борца које интересују само резултати „дечака са Мораве“, а Желе их не занима. Све је мање тврдокорних Желоваца који у халу крај Мораве улазе само када „дечаци са станице“ тамо наступају. Али, да би се одговорило на горе наведено питање треба знати неколико чињеница. Најпре, први играчи Железничара су некадашњи Борчеви првотимци, који нису видели даљу перспективу у том клубу, већ су шансу за афирмацију потражили на игралишту крај железничке станице. Затим, огроман је број играча који су прелазили из једног у други клуб. Треба знати да се нису само играчи „шетали“ од Мораве до железничке станице, већ су истом стазом ишли и тренери, спортски радници, физиотерапеути…

Што се ривалства тиче, њега одавно нема. А, било га је итекако. Од 1950. године, када је Железничар почео да се такмичи, оба чачанска клуба су играла у истом рангу – Српској лиги, али нам нису познати резултати првих међусобних сусрета. И следеће године градски ривали су играли у истој лиги, а једну утакмицу је добио Борац са 38:25, док резултат друге нам није познат. Године 1952. Борац је био у Првој савезној лиги, па се чачанске екипе нису међусобно састајале. Потом, 1953. њихов међусобни скор је био нерешен 1:1 (39:31 за Борац и 39:32 за Железничар). Пошто се Борац 1954. године такмичио са најбољим југословенским клубовима међусобних дуела градских ривала није било. Наредних година међусобни скор је био изједначен – по једну утакмицу добијала су оба тима. Такав случај понављао се 1955. (32:30 за Омладинац и 62:57 за Борац), 1956. (51:45 за Железничар и 49:39 за Борац) и 1957. (67:50 за Борац и 43:40 за Железничар). Борац је био успешнији 1958. године и победио у оба меча (72:42 и 66:55). Следеће, 1959. Железничар је имао више успеха, остварио је победу (78:66) и реми (56:56), док им се следеће године Борац реванширао на исти начин (65:65 и 83:50). Равноправни су били и 1961: 83:80 за Борац и 63:59 за Железничар, док се 1962. нису сусретали јер је Борац играо у Другој лиги, а Желе у Српској. Следеће две године градски ривали су изједначени у међусобним победама: 1963. (93:59 за Борац и 72:64 за Железничар) и 1964. (62:58 за Борац и 69:68 за Жела). Од 1965. Борац преузима апсолутну примат, сусрети су били ређи, а Железничар је само једном тријумфовао. Борац је побеђивао: 1965. (68:58 и 73:61), 1968. (106:88 и 87:69), 1976/77. (117:109 и 112:95), 1980/81. (120:100, док је у другој утакмици тријумфовао Желе 91:90) и 2003/04. (86:80 и 101:79). У осталим првенствима се нису сусретали. Није наодмет подсетити да је Железничар само једном на коначној табели био боље пласиран од градског ривала. Било је то 1959. године када је Желе био други, а Борац трећи на табели Јужне групе Српске лиге.

Детаљ са утакмице Железничар – Борац одржане 1968. године на Желовом игралишту (слева): Стеван Стругаревић, Александар Јоксић, Дида Зејниловић (10), Ратко Јоксић, Слободан Копривица, Радмило Мишовић (11), Стојан Качар, Радивоје Живковић (6), Драган Ђукић и Милан Петронијевић

Наведени резултати односе се на првенствене утакмице, али ови ривали су се састајали и у куп такмичењима, а пријатељске и ревијалне утакмице су безбројне. Ова два клуба су и учесници једног несвакидашњег спортског догађаја – кошаркашког маратона. Они су 24. и 25. јуна 1994. године са по 25 играча непрекидно 24 сата играли на два коша на Желовом игралишту.

Према томе, ривалитета који је у првих деценију и по постојао од 1965. више нема. Утакмица у којима је Железничар побеђивао сећају се само најстарији љубитељи кошарке. Вишедеценијски приврженици ове игре сећају се утакмице одигране у Борчевој хали у пролеће 1981. године када је Раде Шљивић шутем из корнера у последњој секунди меча донео последњу победу Желу над локалним ривалом. А млађи Желовци нису доживели радост победе у међусобним сусретима. Знатно дуже трајао је ривалитет у млађим категоријама, али и њега нема већ више од две деценије.

Треба подсетити да је Борац цело првенство у Првој савезној лиги 1954. године одиграо на Желовом игралишту, а да Железничар од како се Друга лига игра зими (од 1971/72) своје првенствене утакмице игра у Борчевој хали крај Мораве (изузев периода 2006–2019, када је играо у сали Прехрамбено-угоститељске школе).

Записници са првенствених утакмица Борца и Железничара одиграних 1957. године

Преласци из Борца у Железничар су започели одмах по оснивању „млађег брата“. Први играчи који су дошли на игралиште поред железничке станице и ту оставили значајан траг су били: Ђорђе Николић, Миодраг Пантелић, Градимир Јовановић, Драгић Јовановић и Видосав Новаковић (с том разликом што се Новаковић касније вратио у матични клуб). Њиховим путем ишли су и: Милош Чукић, Трипко Аџић, Миодраг Марјановић, Владимир Андрић, Милисав Мићо Видаковић, Радош Вујошевић, Светислав Брацо Драшковић, Владимир Марковић, Мићо Матић, Зоран Зеленовић, Владимир Јовановић, Феђа Јовановић, Предраг Катанић, Стојан Качар, Милутин Ковачевић, Зоран Кривокапић, Бојан Љубојевић, Бранислав Марић, Александар Мартић, Мирослав Масларевић, Предраг Матовић, Слободан Матовић, Радмило Мишовић, Ђорђе Николић, Бојан Ницовић, Слободан Оцокољић, Радослав Драшовић, Радомир Павловић, Ранко Перишић, Никола Радмановац, Драган Реџевић, Зоран Решетар, Драган Ђурковић, Радивоје Живковић, Жарко Терзић, Александар Трипковић, Бранко Цицварић, Владан Тутуновић, Дарко Ћурчић, Михаило Шушић, Срђан Лешевић, Никола Бодић, Жељко Бојовић, Никола Бојовић, Немања Василијевић, Вељко Војиновић, Драган Вукићевић, Павле Гавриловић, Владимир Ковачевић, Јован Колаковић, Стефан Красић, Горан Куљанин, Стефан Луковић, Јован Марковић, Милош Мартиновић, Иван Милосављевић, Саша Недељковић, Мирко Николић, Предраг Пантовић, Милош Папић, Милош Печенковић, Радован Радовановић, Иван Ћосовић, Драган Чукановић, Владимир Шутановац, Петар Раковић, Срђан Крсмановић, Милоје Шушић. Некима од њих је играње у Желу представљало крај успешне каријере (Р. Мишовић, П. Катанић, Р. Живковић, Цицварић, М. Ковачевић, Терзић, Шушић…), а многи нису ни успели да се изборе за сениорски Борчев дрес, па су шансу за афирмацију тражили крај железничке станице. Поједини играчи нису директно из Борца дошли у Железничар, већ су у међувремену имали наступе и за друге клубове, на пример Живковић, Шушић…

У супротном смеру ишли су најбољи Желови играчи, пре свих легендарни Драган Кићановић, али и: Љубомир Радивојевић Шаја, Владимир Андроић, Драган Ђукић, Драган Басарић, Никола Јовановић, Војо Илић, Милан Јосиповић Скобаљ, Милан Курћубић, Саша Оцокољић, Никола Илић, Војо Поповић, Слободан Радовановић, Илија Цветковић, Ђорђе Мићић, Филип Думић, Пеђа Стаменковић, Илија Цветковић, Милош Пејановић, Стефан Митровић.

Неки играчи су из клуба са железничке станице отишли у Борац, па се касније вратили и носили Желов дрес, као што су: Томислав Ђелошевић Ћамила, Ратко Јоксић, Зоран Биорац, Слободан Медојевић, Радомир Рашо Марковић, Саша Савић, Ненад Букумировић, Дејан Коларевић, Ненад Богдановић, Владимир Дујовић.

Више је оних који су из Борца дошли у Железничар, па се вратили у матични клуб: Мирко Дробњак, Бранко Јоровић, Никола Мишовић, Бранко Ковачевић, Видосав Новаковић, Милан Смиљанић, Предраг Стругаревић, Стеван Стругаревић, Зоран Радисавчевић, Предраг Марковић, Милан Браловић, Мирко Вукајловић, Милош Нишавић, Александар Мићовић, Раденко Пилчевић, Предраг Мијушковић, Ђорђе Тресач. Два играча су из Борца дошли у Железничар, па се вратили међу „црвено-беле“ и, на крају, каријеру завршили у Желу: Добрило Јојић и Иван Гемаљевић. Сличан пут прешао је активни играч Драшко Радовић.

Дресеве и Борца и Железничара носили су и: Владе Ивковић, Радомир Савковић, Вукадин Шуњеварић.

Асови који су носили оба дреса: Предраг Катанић, Радивоје Живковић и Мирко Дробњак (окршај Чачана посматра Краљевчанин Дуци Симоновић)

Сам податак да је више од 120 играча носило дресеве оба клуба довољно говори да су Борац и Желе два братска клуба, нераздвојиво повезана генерацијама кошаркаша. Међутим, за ова два клуба нису наступали само исти играчи – било је и тренера, спортских радника и један физиотерапеут који свој посао радили у оба клуба. Милан Петронијевић и Милош Бохињац су предводили сениорске тимове Борца и Железничара. Рашко Бојић, Мирослав Милић и Владимир Златановић су били помоћни тренери у оба клуба, с тим што је Бојић дуго година водио и Борчев први тим. Љубомир Сикора је био председник, а Зоран Биорац директор у оба клуба. Рашко Мојићевић је дугогодишњи физиотерапеут Борца и Железничара.

Није тешко закључити да је пруга која повезује Бункер и Железничку станицу, без обзира на ширину колосека, увек била двосмерна. Играчи, тренери, спортски радници су ишли у оба смера, не радујући загрижене навијаче оба клуба, али у општем интересу кошарке и личних амбиција појединаца.

Не верујем да игде постоји сличан пример повезаности два спортска колектива.

Светилав Љ. Марковић

_______________________________________________________________