Kraljev bibliotekar

Промоција књиге Слободана Радовића  „Краљев библиотекар“ у Народној библиотеци  Србије у среду, 11. марта 2015.  „вратила“ је у храм књиге после 110 година  Добросава Ружића, помоћника управника и библиотекара ове установе. Добросав Ружић (1854-1918) рођен је у Чачку, а после школовања у бројним европским градовима и многих занимања и одговорних друштвених, политичких и културних дужности које је обављао, од 22. децембра 1900. до јула 1903. године био је библиотекар Народне библиотеке у Београду о чему је оставио вредну студију „О библиотекама“ и „библиотечке сваштице“. Краљ Петар Први Карађорђевић именовао га је потом за библиотекара Дворске библиотеке о којој се Ружић бринуо све до Првог светског рата. Књига „Краљев библиотекар“, коју је крајем протекле године уз финансијску помоћ Министарства културе Републике Србије објавила Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“,  својеврстан је животопис Добросаву Ружићу и времена у коме је живео, али и велики дуг који завичај одаје овом нажалост заборављеном великану.

Дар за писање Добросав Ружић, син чачанског учитеља Милоша Ружића пореклом из Негришора, исказао је још у гимназијским данима када је покренуо и уређивао књижевни лист „Братство“ и сарађивао у литерарном листу „Нада“. Касније је редовно писао за „Српски књижевни гласник“, „Мисао“, „Златиборац“, „Штампу“ и друга гласила, био један од оснивача Српског књижевног друштва (1905), председник Српске књижевне задруге (1906-1908), у Уређивачком одбору Народног позоришта седео је са браћом Павлом и Богданом Поповићем и Јованом Скерлићем, био на челу Чупићеве задужбине и дописивао се са бројним знаменитим људима о чему сведочи више од педесет објављених писама у књизи „Краљев библиотекар“ коју је предано више деценија припремао Ужичанин Слободан Радовић. Већ 1882. године Ружић је објавио под насловом „Ђердани“ збирку текстова из Српског Сибира како је називао Ужице, а потом  саставио први „Пчеларски речник“, покренуо низ питања о положају жена, објавио бројне путописе и прилоге из природних наука. У затвору у Пожаревцу, где је издржавао казну због козерије „Ћеретања по Београду“ уперену против краља Милана Обреновића, написао је трагедију  „Стеван Дечански“, која је први, и једини пут, изверена 19. децембра 1900. године у Народном позоришту.

Као великог пријатеља династије Карађорђевић, краљ Петар поставио је Ружића за председника Одора за изградњу цркве Светог Ђорђа на Опленцу. Црква је завршена  уочи почетка балканских ратова: Добросав Ружић предао је краљу Петру Првом кључеве цркве 23. септембра 1912. године. Пријатељство је настављено и касније па је краљ  дипломатским везама покушавао да издејствује Ружићево ослобођење из затвора у Нежидеру и помогне породицу после Доброве смрти.

На представљању монографије „Краљев библиотекар“ , која се чита  као научно дело, али и као сага о једној породици која је изнедрила више значајних личности ( брат Жарко Ружић био је новинар, писац и начелник, кћерка Видосава била је супруга Милоша Црњанског, син Јован истакнути фудбалер и спортски радник, кћерке Милена и Загорка играле су хазену у тиму „Југославбија“…), били су присутни  унук  Добросава Ружића, професор Машинског факултета у пензији Доброслав Ружић, као и кћерке Милене и Загорке, бројни Ужичани и Чачани, управник Народне библиотеке Ласло Блашковић са сарадницима, Драган Лакићевић у име СКЗ, књижевници Радован Поповић, Драган Јовановић, књижевни критичар Гојко Тешић и други поштоваоци рада Градске библиотеке у Чачку. О значају за српску културу Добросава Ружића, али и целе генерације интелектуалаца који су знање стекли у европским центрима и вратили се у Србију да подижу институције и доприносе развоју друштва, надахнуто је говорила  др Светлана Мирчов, дугогодишњи радник Народне библиотеке Србије и аутор  књиге о Јовану Томићу, Ружићевом пријатељу и савременику, данас управник библиотеке Правног факултета. Даница Оташевић истакла је  допринос библиотекара српској култури од Ружића до данас и да је књига настала у великој библиотечкој породици где су  њеном стварању допринели Ратко Марковић и Оливера Стевановић, библиотекари НБС, Гордана Ђилас, библиотекар Библиотеке Матице Српске из Новог Сада, као и чачански библиотекари Маријана Матовић, Наташа Поповић, Тијана Мутавџић, аутор Слободан Радовић  био је  директор ужичке библиотеке, а издавач је такође библиотека.

„Краљевог библиотекара“ Добросава Ружића у жижу јавности вратио је Слободан Радовић који се на промоцији захвалио Градској библиотеци и Министарству културе на помоћи да књига угледа светлост дана поводом 160. година о Ружићевог рођења и 100 година од почетка Великог рата у коме је страдао и сам Добросав. Радовић је нагласио и улогу Добросава Ружића у спасавању „Мирослављевог јеванђеља“ које је пронашао у једном дворском сандуку у Крушевцу 1915. године и предао га регенту Александру на чување. Један лист ове изузетне ћириличне рукописне књиге из 12. века, који се налази у Русији, први пут је изложен у Србији у Музеју Вука и Доситеја 10. марта 2015. године. О завичајном искупљењу и исправљању националног греха према Добросаву Ружићу говорила је рецензент Маријана Матовић, текстове из књиге „Краљев библиотекар“ казивао је Љубиша Ћирковић, а модератор промоције и водитељ била је Милена Ђорђијевић, радник одељења за програме из културе Народне библиотеке Србије.